Da li smo spremni za novu pandemiju?
Kovid-19 odgovoran je za smrt miliona ljudi širom sveta, ali istraživači strahuju da bi sledeća globalna epidemija mogla biti još gora
Prvi slučajevi kovida-19 potvrđeni genetskim sekvenciranjem dogodili su se u Vuhanu u decembru 2019. Neke studije tvrdile su da je virus SARS-KoV-2, tj. soj velike porodice korona, zarazio ljude pre decembra 2019. godine, ali oslanjale su se na indirektne metode, poput traženja antitela u uskladištenoj krvi, tako da te tvrdnje nisu konačne.
Dugo je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) upadljivo izbegavala korišćenje termina „pandemija” – sve do 11. marta 2020, kada je već bilo više od 100.000 potvrđenih slučajeva bolesti u više od 100 zemalja i najmanje 4.000 smrtnih slučajeva. Nedugo potom, 19. marta 2020, kad je u Srbiji već bilo obolelo 118 ljudi, ministar zdravlja Zlatibor Lončar izdao je naredbu o proglašenju epidemije u Srbiji. Bilo je to jednog hladnog četvrtka koji je jedino deci doneo radost jer se nije išlo u škole. Prvi slučaj zaraze virusom korona registrovan je u Bačkoj Topoli 6. marta 2020. godine. Od početka pandemije, kovid-19 je zarazio je većinu ljudi na svetu, uzeo živote najmanje 15 miliona ljudi i ostavio 400 miliona sa dugotrajnim zdravstvenim problemima. Na skali umiranja kovid-19 bio je umeren, ali sledeće pandemije mogle bi biti mnogo gore od poslednje, koja je protutnjala.
Globalne epidemije koje se brzo šire obično dolaze vazduhom i izazivaju ih respiratorni virusi koji se prenose kijanjem, kašljanjem, govorom i pevanjem. Još od prvih meseci pandemije vodila se debata o načinu njenog širenja i nezaustavljivog nadiranja, uprkos očiglednog trijumfa lekova i vakcina pred kraj 2020. godine. Eksperti SZO uporno su tvrdili da se virus korone ne prenosi vazduhom, već uglavnom kapljičnim putem, tako da je tadašnja preporuka SZO o načinu zaštite od virusa bila obavezno držanje udaljenosti ljudi jednih od drugih, najmanje jedan metar, nedodirivanje očiju, nosa i usta i redovno pranje ruku.
Nošenje maski
Običan svet i lekari u praksi znali su da se grip najbolje prenosi vazduhom, kao i tuberkuloza i sve respiratorne bolesti. Ali iz SZO se tvrdilo suprotno, zbog čega je prvih meseci pandemije nošenje maski za lice bilo savetovano samo na osnovu principa predostrožnosti, a ne kao najvažnija i najuspešnija zaštita od virusa. Pranje ruku pobedilo je samo privremeno, jer je brzo shvaćeno da je korisno ali ne i najbolje. Kako je pandemija napredovala, a varijanta korone virusa znana kao omikron postala sve češća u vazduhu, SZO je uz prvobitni savet o pranju ruku najzad preporučila nošenje maski na licu i ventilaciju prostorija. „To je bio trenutak kad je agencija SZO u svoju javnu komunikaciju uvela frazu ’širenje vazdušnim putem’”, piše u časopisu „Sajens” Lidija Moravska sa Tehnološkog univerziteta u Kvinslendu u Australiji.
„Tokom pandemije i praćenja situacije na terenu SZO je konsultovala stručnjake iz različitih oblasti, a u aprilu 2024 (!), agencija je uvela ažurirane definicije fraza kao što su „preko vazduha” i „prenos vazdušnim putem”.
Oblik ptičjeg gripa znan kao H5N1 širi se svetom divljim pticama i preliva se na domaću živinu i sisare, uključujući ljude. Da bi izazvali pandemiju, životinjski virusi kao što je H5N1 ne moraju samo biti sposobni da zaraze ljude, već i da se lako šire sa osobe na osobu. Moguće je da će sledeću pandemiju izazvati nepoznati virus ili virus koji se značajno razlikuje od svojih poznatih srodnika. U teoriji, svaki put kada virus kao što je H5N1 nekoga zarazi on može da mutira i dobije ovu sposobnost, ali šanse da se to dogodi prilično su male. Pored evolucije putem nasumičnih mutacija, mnogi virusi takođe su u stanju da zamene gene sa srodnim virusima u procesu koji se zove rekombinacija. Virus H1N1, izazivač pandemije svinjskog gripa iz 2009. godine, bio je mešavina virusa ptičjeg, ljudskog i svinjskog gripa. Najgori scenario je rekombinantni virus koji je jednako dobar u širenju kao i ljudski grip, ali i smrtonosan kao ptičji grip, što se možda dogodilo sa virusom španske groznice (gripa) iz 1918. godine, kad je u roku od dve godine, 1918. i 1920, doveo do smrti između 40 i 50 miliona ljudi. Istoričari medicine misle da je tad bila zaražena trećina svetske populacije, koja je u to vreme brojala 1.7 milijardi.
Mnogi istraživači tvrde da rizik od pandemije raste, a ne da se smanjuje. Kao prvo, rastuća ljudska populacija nastavlja da se širi u nova područja, što znači veći rizik od izlaganja novim virusima. Globalno zagrevanje primorava mnoge životinje da migriraju, povećavajući rizik od prelaska virusa sa jedne na drugu vrstu. Očigledna je i rastuća populacija domaćih životinja, koje mogu inkubirati nove viruse. U stvari, čini se da je posebno opasan oblik H5N1 koji se trenutno širi svetom, a evoluirao je na farmama pataka u Kini. Na kraju krajeva, ljudi sve više putuju, što znači da se epidemije mogu dalje širiti brže.
Iako nema dokaza da je virus korona, prouzrokovač kovida-19, pobegao iz laboratorije, takvi incidenti su se možda desili. Na primer, pandemija gripa koja je počela u Sovjetskom Savezu 1977. mogla je biti prouzrokovana sojem koji je zamrznut od 1950. godine, a koji je slučajno dospeo do ljudi. Iako su rizici od curenja virusa iz naučnih laboratorija vrlo mali, može se desiti da tokom eksperimenta jedan virus slučajno pobegne i ubije milion ljudi.
U svakom istraživanju uvek postoje rizici, ali ono što se saznaje iz tih istraživanja može daleko nadmašiti rizike. Svuda u svetu su pooštrena pravila eksperimentisanja sa virusima, ali i pored toga beg iz laboratorije mogao bi se dogoditi u bilo kojoj zemlji. „Trebalo bi uvesti više propisa, a naučni časopisi visokog ranga morali bi prestati sa objavljivanjem rizičnih istraživanja”, kaže Viržini Kurtije, savetnica u Francuskom nacionalnom centru za nauku u Parizu i šefica ekipe „Evolucija i genetika”.
Poverenje javnosti
Umesto da se traže novi virusi kod životinja, Viržini Kurtije misli da je resurse bolje koristiti na traženje virusa koji već inficiraju ljude. Ovo ne samo da bi moglo pomoći u identifikaciji virusa koji bi mogli da izazovu pandemiju već bi nam čak moglo pomoći da ih zaustavimo u korenu – kao što je postignuto sa izbijanjem SARS-a, započetog u Kini 2003. godine.
To znači da moramo imati postavljene sisteme za nadzor koji brzo otkrivaju ove stvari. U ovom trenutku, niko nema sistem koji bi to mogao da uradi. Postoje neke obećavajuće tehnologije, kao što je praćenje kanalizacije u potrazi za novim virusima, ali bi na globalnom nivou to bilo preskupo. Umesto toga, najbolje bi bilo raditi na brzom razvoju testova, tretmana i novih vakcina za slučaj hipotetičke pandemije. Ako ne bismo uspeli da je sprečimo, bar bismo se bolje nosili sa njom.
Istraživanje Koalicije za odbranu od pandemije Abot je pre nedavnih izbora u SAD pokazalo da 60 odsto epidemiologa misli da smo za slučajeve nove pandemije sada bolje pripremljeni nego ikada ranije. Ali tehnologije takođe treba usavršiti zato što, iako su od kovida-19 spasile milione života, vakcine nisu uspele da zaustave pandemiju u potpunosti, što treba imati u vidu. U idealnom slučaju, potrebne bi nam bile vakcine za blokiranje prenosa respiratornih virusa, kao i za smanjenje snage njihove zaraznosti.
Najveća briga istraživača u vezi sa sledećom pandemijom nije nadzor i razvoj vakcina, tvrde u Abotu, već poverenje javnosti i borba protiv dezinformacija na društvenim mrežama. Strah ih je da će, u slučaju nove pandemije, mnogo više ljudi ignorisati zdravstvene savete, kao što je nošenje maski, ili će odbiti vakcinisanje. Ponašanje ljudi u masi je ključno i često nepredvidivo. Pobeda nad virusima ne zavisi samo od genijalnosti pojedinaca koji pronalaze lekove i vakcine, već i od poverenja koje prosečan čovek ima u medicinu i nauku uopšte.
