О покајању, праштању и вери
Нека свако у свом домену ради најбоље што може, па докле изгурамо. На крају, нека свако покуша да опрости – и себи и другима, па и Богу што понекад делује као да ћути
„Демони прелепо говоре, још лепше певају, а умеју и лепо да се понашају. Демони све могу боље и више од нас. Једино што не могу и не умеју јесте да се покају и да праштају”, беседио је недавно на литургији један свештеник, поручујући присутнима да су покајање и праштање најјаче, ако не и једино оружје којим можемо свет у себи и око себе да учинимо бољим.
И колико год да ти демони у данашњем секуларизованом, постмодерном друштву делују претерано или превазиђено, они заправо опстају као метафора људске ароганције и непрестане тежње за моћи – било да се ради о обичним, свакодневним односима са ближњима или о глобалним геополитичким окршајима. Данашњи човек ретко преиспитује своје ставове, готово никада не признаје кривицу, непрестано тражи оправдање за сопствене моралне падове, прихвата људску несавршеност као датост која се не може променити. И ако опет употребимо религијску терминологију, данашњи човек, по свом избору, живи у паклу, који се не налази у некаквом подземном свету, у магли сумпорних испарења, већ у његовом срцу обузетом самољубљем.
Речи „грех” и „покајање” се међу нашим светом ретко употребљавају. Разговори које сам водила са сељанима у мом руралном скровишту показали су да они о себи и својим манама не размишљају у овим категоријама хришћанског морала. Свакодневне чарке око воде и сеоског пута, сплеткарења и осујећења заједничких акција, завист и неповерење они не тумаче као последицу сопствених слабости. Истовремено, уколико не испуне неки од ваља-се-и-не ваља обичаја, озбиљно зазиру од небеске одмазде. Бога замишљају као неко далеко, строго биће које се може умилостивити строгим постом за велике петке (неколико петака у години спада у ову категорију) и тачним бројем свећа и тањира на парастосима.
Међутим, учешће у свакодневном животу села, те необавезне приче на које се налети током спонтаних сусрета, откривају и другачије системе вредности и промишљања о људима, моралу и некаквој космичкој правди. Оне су толико парадигматичне да се могу сматрати и својеврсним метанаративима који у виду усменог предања остају у сеоском летопису.
Хиљаду и једна прича
Прича се, тако, о неком човеку који је пијан шутнуо пса и тиме толико растужио свог унука да је овај целу ноћ преплакао. Када се пијаница ујутру пробудио из мамурлука и схватио шта се десило, похитао је да унука одведе у оближњу варошицу, купи му сладолед и искупи се за грубост. По повратку су њих двојица заједно, а кришом од бабе, псу скували супу и играли се све до заласка сунца.
Сеоско предање памти и комшију који је био велики бекрија и лола. У сваком је селу имао „неку која га је чекала”, а у свакој биртији друштво које га је волело. Ретко је долазио кући, а и тада је злостављао своју доста млађу жену. Ипак, након њене изненадне смрти, као да му је срце пукло. Престао је да пије, плакао је по цео дан и врло брзо се и сам разболео. Молио је за опроштај оне који су га на самртној постељи до краја служили, нестрпљиво ишчекујући сусрет са упокојеном супругом. Оваквих и сличних прича има сијасет. У њима су неки пијанци скончали као пси, неки су се покајали, а један се чак и замонашио.
Ту су затим наративи који одсликавају уверење да деци трну зуби због киселог грожђа које су јели родитељи, односно да потомци испаштају зла дела предака.
Веома су жива казивања о несретној судбини деце бивших, послератних комуниста који су скрнавили светиње и мучили људе – раднике на њиховим имањима – а посебно су страдали и потомци врачара и вештица. Болести, самоубиства, преране смрти, затворене куће, затрта презимена. Нарочито се памти жена која се у ноћима пуног месеца скидала гола и из комшијских крава исисавала млеко. Знак да се ово десило била је црвена боја млека у данима након пуног месеца. Син јој се удавио у сасвим мирном језеру, а њој се после тога изгубио сваки траг. Напуштена и рушевна кућа у којој је живела и данас је место које сељаци избегавају.
Има ту и прича о ванбрачној и нежељеној деци која су страдала због строгог сеоског морала или већег вредновања мушке деце. Тако је једна жена, мајка три девојчице, убила своје новорођено дете јер је и оно било женског пола. После тога је полудела, па јој нису ни судили. Није било потребе. Кажу сељани да је сама себи пресудила.
Била је и једна жена за коју се говорило да је 20 година лежала шлогирана јер је имала урокљиве очи, а и много је шврљала са другим мушкарцима. И тако даље. Хиљаду и једна прича.
Преступници против друштвених норми и морала углавном су испаштали своја зла дела, а заједница их је често кажњавала и тако што је одбијала да им помаже у пословима које нису могли да заврше без комшијске солидарности. Друштвено памћење оваквих догађаја открива трајно актуелну потребу заједнице да успостави равнотежу између добра и зла, те да осуди рушилачке нагоне и нагласи значај милосрђа и саосећања. Оно говори о борби која се одвајкада одвија како у друштву тако и унутар сваког човека.
Одвијала се летос и у мојој комшиници, удовици, о којој сам овде већ писала. Попустила је јадна са живцима, па када је ухвати нека уја, иде унаоколо, жицка цигаре, улази непозвана у куће, завирује у амбаре и штале, гласно говори и задиркује све редом. Тако је једног дана дошла и до мене. Лупала је прво на врата, а када јој нисам отворила, знајући да је боље да је у том расположењу избегнем, почела је да удара штапом по прозору. Изашла сам напоље и добро је изгрдила, а она је, одлазећи, и даље снажно ударала штапом по свему поред чега је прошла. Сутрадан је опет дошла на веранду. Чула сам је како нешто шушка, а затим, смејући се, одлази према шуми. На столу је оставила малу, белу кесицу. У њој су биле две тиквице (зна колико их волим), паковање нудли и згњечена чоколадна бананица. Сутрадан сам јој однела колаче, уз које смо попиле по чашицу ораховаче и растале се, уз срдачан загрљај, не спомињући претходне догађаје.
Није све изгубљено
Ако се вратимо на оне демоне с почетка текста и погледамо свет, онако, у начелу и глобално, он заиста делује као да је отишао доврага. Када ће се и како тај његов пут завршити, тешко је предвидети. Коначна апокалипса или дистопија, праволинијски развој или циклично кретање цивилизације? Да ли је било шта у нашим рукама или космосом на смену управљају богови и пали анђели?
Ипак, није све изгубљено. Свакодневица обичног, малог човека, као и приче које он памти сведоче о жилавости културе која почива на предаји знања и суштинској вери у добро. Како сачувати и ојачати те микросветове, како помоћи да култура буде оно што у бити и јесте – плод сарадње са Богом, а не плод побуне против Њега? Држава, школа, црква, породица... Да ли се на њих може рачунати? Држава се одавно одрекла културе уопште, школа се бави санирањем последица урушеног вредносног система и слабљења породице, а црква често недовољно активно мисионари. Треба обићи сваку кућу, помиловати сваког човека, проповедати на свакој литургији. Ако сам некада и имала одговор на ова питања, сада га више немам. Дискусија је отворена, као и могућности свакојаких исхода. Нека свако у свом домену ради најбоље што може, па докле изгурамо. На крају, нека свако покуша да опрости – и себи и другима, па и Богу што понекад делује као да ћути. А заправо, чека нашу одлуку.
