O pokajanju, praštanju i veri
Neka svako u svom domenu radi najbolje što može, pa dokle izguramo. Na kraju, neka svako pokuša da oprosti – i sebi i drugima, pa i Bogu što ponekad deluje kao da ćuti
„Demoni prelepo govore, još lepše pevaju, a umeju i lepo da se ponašaju. Demoni sve mogu bolje i više od nas. Jedino što ne mogu i ne umeju jeste da se pokaju i da praštaju”, besedio je nedavno na liturgiji jedan sveštenik, poručujući prisutnima da su pokajanje i praštanje najjače, ako ne i jedino oružje kojim možemo svet u sebi i oko sebe da učinimo boljim.
I koliko god da ti demoni u današnjem sekularizovanom, postmodernom društvu deluju preterano ili prevaziđeno, oni zapravo opstaju kao metafora ljudske arogancije i neprestane težnje za moći – bilo da se radi o običnim, svakodnevnim odnosima sa bližnjima ili o globalnim geopolitičkim okršajima. Današnji čovek retko preispituje svoje stavove, gotovo nikada ne priznaje krivicu, neprestano traži opravdanje za sopstvene moralne padove, prihvata ljudsku nesavršenost kao datost koja se ne može promeniti. I ako opet upotrebimo religijsku terminologiju, današnji čovek, po svom izboru, živi u paklu, koji se ne nalazi u nekakvom podzemnom svetu, u magli sumpornih isparenja, već u njegovom srcu obuzetom samoljubljem.
Reči „greh” i „pokajanje” se među našim svetom retko upotrebljavaju. Razgovori koje sam vodila sa seljanima u mom ruralnom skrovištu pokazali su da oni o sebi i svojim manama ne razmišljaju u ovim kategorijama hrišćanskog morala. Svakodnevne čarke oko vode i seoskog puta, spletkarenja i osujećenja zajedničkih akcija, zavist i nepoverenje oni ne tumače kao posledicu sopstvenih slabosti. Istovremeno, ukoliko ne ispune neki od valja-se-i-ne valja običaja, ozbiljno zaziru od nebeske odmazde. Boga zamišljaju kao neko daleko, strogo biće koje se može umilostiviti strogim postom za velike petke (nekoliko petaka u godini spada u ovu kategoriju) i tačnim brojem sveća i tanjira na parastosima.
Međutim, učešće u svakodnevnom životu sela, te neobavezne priče na koje se naleti tokom spontanih susreta, otkrivaju i drugačije sisteme vrednosti i promišljanja o ljudima, moralu i nekakvoj kosmičkoj pravdi. One su toliko paradigmatične da se mogu smatrati i svojevrsnim metanarativima koji u vidu usmenog predanja ostaju u seoskom letopisu.
Hiljadu i jedna priča
Priča se, tako, o nekom čoveku koji je pijan šutnuo psa i time toliko rastužio svog unuka da je ovaj celu noć preplakao. Kada se pijanica ujutru probudio iz mamurluka i shvatio šta se desilo, pohitao je da unuka odvede u obližnju varošicu, kupi mu sladoled i iskupi se za grubost. Po povratku su njih dvojica zajedno, a krišom od babe, psu skuvali supu i igrali se sve do zalaska sunca.
Seosko predanje pamti i komšiju koji je bio veliki bekrija i lola. U svakom je selu imao „neku koja ga je čekala”, a u svakoj birtiji društvo koje ga je volelo. Retko je dolazio kući, a i tada je zlostavljao svoju dosta mlađu ženu. Ipak, nakon njene iznenadne smrti, kao da mu je srce puklo. Prestao je da pije, plakao je po ceo dan i vrlo brzo se i sam razboleo. Molio je za oproštaj one koji su ga na samrtnoj postelji do kraja služili, nestrpljivo iščekujući susret sa upokojenom suprugom. Ovakvih i sličnih priča ima sijaset. U njima su neki pijanci skončali kao psi, neki su se pokajali, a jedan se čak i zamonašio.
Tu su zatim narativi koji odslikavaju uverenje da deci trnu zubi zbog kiselog grožđa koje su jeli roditelji, odnosno da potomci ispaštaju zla dela predaka.
Veoma su živa kazivanja o nesretnoj sudbini dece bivših, posleratnih komunista koji su skrnavili svetinje i mučili ljude – radnike na njihovim imanjima – a posebno su stradali i potomci vračara i veštica. Bolesti, samoubistva, prerane smrti, zatvorene kuće, zatrta prezimena. Naročito se pamti žena koja se u noćima punog meseca skidala gola i iz komšijskih krava isisavala mleko. Znak da se ovo desilo bila je crvena boja mleka u danima nakon punog meseca. Sin joj se udavio u sasvim mirnom jezeru, a njoj se posle toga izgubio svaki trag. Napuštena i ruševna kuća u kojoj je živela i danas je mesto koje seljaci izbegavaju.
Ima tu i priča o vanbračnoj i neželjenoj deci koja su stradala zbog strogog seoskog morala ili većeg vrednovanja muške dece. Tako je jedna žena, majka tri devojčice, ubila svoje novorođeno dete jer je i ono bilo ženskog pola. Posle toga je poludela, pa joj nisu ni sudili. Nije bilo potrebe. Kažu seljani da je sama sebi presudila.
Bila je i jedna žena za koju se govorilo da je 20 godina ležala šlogirana jer je imala urokljive oči, a i mnogo je švrljala sa drugim muškarcima. I tako dalje. Hiljadu i jedna priča.
Prestupnici protiv društvenih normi i morala uglavnom su ispaštali svoja zla dela, a zajednica ih je često kažnjavala i tako što je odbijala da im pomaže u poslovima koje nisu mogli da završe bez komšijske solidarnosti. Društveno pamćenje ovakvih događaja otkriva trajno aktuelnu potrebu zajednice da uspostavi ravnotežu između dobra i zla, te da osudi rušilačke nagone i naglasi značaj milosrđa i saosećanja. Ono govori o borbi koja se odvajkada odvija kako u društvu tako i unutar svakog čoveka.
Odvijala se letos i u mojoj komšinici, udovici, o kojoj sam ovde već pisala. Popustila je jadna sa živcima, pa kada je uhvati neka uja, ide unaokolo, žicka cigare, ulazi nepozvana u kuće, zaviruje u ambare i štale, glasno govori i zadirkuje sve redom. Tako je jednog dana došla i do mene. Lupala je prvo na vrata, a kada joj nisam otvorila, znajući da je bolje da je u tom raspoloženju izbegnem, počela je da udara štapom po prozoru. Izašla sam napolje i dobro je izgrdila, a ona je, odlazeći, i dalje snažno udarala štapom po svemu pored čega je prošla. Sutradan je opet došla na verandu. Čula sam je kako nešto šuška, a zatim, smejući se, odlazi prema šumi. Na stolu je ostavila malu, belu kesicu. U njoj su bile dve tikvice (zna koliko ih volim), pakovanje nudli i zgnječena čokoladna bananica. Sutradan sam joj odnela kolače, uz koje smo popile po čašicu orahovače i rastale se, uz srdačan zagrljaj, ne spominjući prethodne događaje.
Nije sve izgubljeno
Ako se vratimo na one demone s početka teksta i pogledamo svet, onako, u načelu i globalno, on zaista deluje kao da je otišao dovraga. Kada će se i kako taj njegov put završiti, teško je predvideti. Konačna apokalipsa ili distopija, pravolinijski razvoj ili ciklično kretanje civilizacije? Da li je bilo šta u našim rukama ili kosmosom na smenu upravljaju bogovi i pali anđeli?
Ipak, nije sve izgubljeno. Svakodnevica običnog, malog čoveka, kao i priče koje on pamti svedoče o žilavosti kulture koja počiva na predaji znanja i suštinskoj veri u dobro. Kako sačuvati i ojačati te mikrosvetove, kako pomoći da kultura bude ono što u biti i jeste – plod saradnje sa Bogom, a ne plod pobune protiv Njega? Država, škola, crkva, porodica... Da li se na njih može računati? Država se odavno odrekla kulture uopšte, škola se bavi saniranjem posledica urušenog vrednosnog sistema i slabljenja porodice, a crkva često nedovoljno aktivno misionari. Treba obići svaku kuću, pomilovati svakog čoveka, propovedati na svakoj liturgiji. Ako sam nekada i imala odgovor na ova pitanja, sada ga više nemam. Diskusija je otvorena, kao i mogućnosti svakojakih ishoda. Neka svako u svom domenu radi najbolje što može, pa dokle izguramo. Na kraju, neka svako pokuša da oprosti – i sebi i drugima, pa i Bogu što ponekad deluje kao da ćuti. A zapravo, čeka našu odluku.
