Минијатурне црне рупе се можда крију у вашем дому
Недавна студија објављена у часопису Physics of the Dark Universe доноси фасцинантну теорију двојице космолога, Дејана Стојковића и Де-Чанг Даја, који имају хипотезу да постоје „примордијалне црне рупе” (PBH), микроскопске, али изузетно густе творевине, наводно настале одмах након Великог праска, у најранијим фазама развоја универзума. За разлику од класичних црних рупа које настају колапсом умирућих звезда, PBH су могле да настану у густим регионима свемира пре него што су звезде и галаксије уопште постојале.
Научници верују да би ове минијатурне црне рупе могле да се налазе не само у дубоким пределима свемира, већ и на Земљи, пролазећи кроз објекте у нашим домовима, чак и кроз људска тела – а да то ни не приметимо.
Према теорији Стојковића и Даја, ове сићушне црне рупе имају способност да пробијају микроскопске тунеле кроз чврсте објекте. На пример, PBH са масом од око 9.98×10 на 18. килограма могла би да избуши тунел широк само 0.1 микрона кроз камен. Ако би таква рупа ушла у небеско тело са течним језгром, попут планете или астероида, могла би полако да исиса његово језгро док га не остави као празну љуску. Иако је идеја о мини црним рупама у нашим домовима узбудљива и помало застрашујућа, изгледа да нема разлога за панику.
Огромна гравитација у центру црних рупа
Многи би се упитали: ако ове мини црне рупе могу да буше кроз камен, зар не би могле и да разбију људско тело? Одговор је – вероватно не. Према речима научника, велика брзина PBH спречава ослобађање превелике количине кинетичке енергије, док ниска напетост људског ткива омогућава да оваква рупа прође кроз тело без икакве штете.
Црне рупе су, иначе, регије у свемиру са толико јаком гравитацијом да ништа, па ни светлост, не може да побегне од њиховог привлачења. Оне настају када масивне звезде достигну крај свог животног циклуса и колабирају под сопственом гравитацијом, формирајући један од најекстремнијих феномена у свемиру. Током експлозије која се зове супернова, звезда се распада, а ако остатак звезде има довољно масе, он ће колабирати у једну тачку, формирајући црну рупу.
У самом центру црне рупе налази се тачка званa сингуларност, где је густина бескрајно велика, а гравитација и кривина простор-времена су бескрајни. У овом региону не важе закони физике које познајемо.
Црне рупе могу да буду различите величине. Мале (микроскопске) црне рупе имају масу од неколико пута већу од масе Сунца, док супермасивне црне рупе могу имати милионе или чак милијарде пута већу масу од Сунца и често се налазе у центрима великих галаксија.
У близини црне рупе, време пролази спорије у поређењу са местима удаљеним од њене гравитације. Ова појава позната је као „гравитационо успоравање времена” и доказана је експериментима с атомским сатовима.
Црне рупе не емитују светлост, али можемо да их „видимо” индиректно. На пример, ако се црна рупа налази у близини звезде или другог објекта, она може да усисава материју из тог објекта. Ова материја се загрева и емитује рендген зраке које можемо да детектујемо. Такође, кроз ефекте које црне рупе имају на њихову околину, као што је кривљење светлости или брзо кретање других небеских тела, можемо индиректно да закључимо да се црна рупа налази у тој области.
Црне рупе су један од најпознатијих и најфасцинантнијих феномена у астрофизици, иако остају мистериозне, са многим аспектима који су и даље предмет интензивног истраживања.
Дејан Стојковић – научник са визијом
Дејан Стојковић је реномирани космолог српског порекла и професор физике на Универзитету у Бафалу, САД. Његова истраживања обухватају теме попут црних рупа, тамне материје и раног универзума. Његов рад на PBH представља још један корак у разоткривању мистерија свемира, као и могућих одговора на питања о природи тамне материје.
