Minijaturne crne rupe se možda kriju u vašem domu
Nedavna studija objavljena u časopisu Physics of the Dark Universe donosi fascinantnu teoriju dvojice kosmologa, Dejana Stojkovića i De-Čang Daja, koji imaju hipotezu da postoje „primordijalne crne rupe” (PBH), mikroskopske, ali izuzetno guste tvorevine, navodno nastale odmah nakon Velikog praska, u najranijim fazama razvoja univerzuma. Za razliku od klasičnih crnih rupa koje nastaju kolapsom umirućih zvezda, PBH su mogle da nastanu u gustim regionima svemira pre nego što su zvezde i galaksije uopšte postojale.
Naučnici veruju da bi ove minijaturne crne rupe mogle da se nalaze ne samo u dubokim predelima svemira, već i na Zemlji, prolazeći kroz objekte u našim domovima, čak i kroz ljudska tela – a da to ni ne primetimo.
Prema teoriji Stojkovića i Daja, ove sićušne crne rupe imaju sposobnost da probijaju mikroskopske tunele kroz čvrste objekte. Na primer, PBH sa masom od oko 9.98×10 na 18. kilograma mogla bi da izbuši tunel širok samo 0.1 mikrona kroz kamen. Ako bi takva rupa ušla u nebesko telo sa tečnim jezgrom, poput planete ili asteroida, mogla bi polako da isisa njegovo jezgro dok ga ne ostavi kao praznu ljusku. Iako je ideja o mini crnim rupama u našim domovima uzbudljiva i pomalo zastrašujuća, izgleda da nema razloga za paniku.
Ogromna gravitacija u centru crnih rupa
Mnogi bi se upitali: ako ove mini crne rupe mogu da buše kroz kamen, zar ne bi mogle i da razbiju ljudsko telo? Odgovor je – verovatno ne. Prema rečima naučnika, velika brzina PBH sprečava oslobađanje prevelike količine kinetičke energije, dok niska napetost ljudskog tkiva omogućava da ovakva rupa prođe kroz telo bez ikakve štete.
Crne rupe su, inače, regije u svemiru sa toliko jakom gravitacijom da ništa, pa ni svetlost, ne može da pobegne od njihovog privlačenja. One nastaju kada masivne zvezde dostignu kraj svog životnog ciklusa i kolabiraju pod sopstvenom gravitacijom, formirajući jedan od najekstremnijih fenomena u svemiru. Tokom eksplozije koja se zove supernova, zvezda se raspada, a ako ostatak zvezde ima dovoljno mase, on će kolabirati u jednu tačku, formirajući crnu rupu.
U samom centru crne rupe nalazi se tačka zvana singularnost, gde je gustina beskrajno velika, a gravitacija i krivina prostor-vremena su beskrajni. U ovom regionu ne važe zakoni fizike koje poznajemo.
Crne rupe mogu da budu različite veličine. Male (mikroskopske) crne rupe imaju masu od nekoliko puta veću od mase Sunca, dok supermasivne crne rupe mogu imati milione ili čak milijarde puta veću masu od Sunca i često se nalaze u centrima velikih galaksija.
U blizini crne rupe, vreme prolazi sporije u poređenju sa mestima udaljenim od njene gravitacije. Ova pojava poznata je kao „gravitaciono usporavanje vremena” i dokazana je eksperimentima s atomskim satovima.
Crne rupe ne emituju svetlost, ali možemo da ih „vidimo” indirektno. Na primer, ako se crna rupa nalazi u blizini zvezde ili drugog objekta, ona može da usisava materiju iz tog objekta. Ova materija se zagreva i emituje rendgen zrake koje možemo da detektujemo. Takođe, kroz efekte koje crne rupe imaju na njihovu okolinu, kao što je krivljenje svetlosti ili brzo kretanje drugih nebeskih tela, možemo indirektno da zaključimo da se crna rupa nalazi u toj oblasti.
Crne rupe su jedan od najpoznatijih i najfascinantnijih fenomena u astrofizici, iako ostaju misteriozne, sa mnogim aspektima koji su i dalje predmet intenzivnog istraživanja.
Dejan Stojković – naučnik sa vizijom
Dejan Stojković je renomirani kosmolog srpskog porekla i profesor fizike na Univerzitetu u Bafalu, SAD. Njegova istraživanja obuhvataju teme poput crnih rupa, tamne materije i ranog univerzuma. Njegov rad na PBH predstavlja još jedan korak u razotkrivanju misterija svemira, kao i mogućih odgovora na pitanja o prirodi tamne materije.
