Уклети статус самосталног уметника
Представљени смо у јавности као неко ко хоће да избегне порезе, као да их нисмо увелико преплатили улагањем у стварање дела, израду каталога, транспорт радова, њихово фотографисање, рекао је Урош Ђурић
Под помало херметичним називом Дијалози о принципима и друштвеном уговору у уметности започела је уторак (3. новембра) у Биоскопу „Балкан” серија разговора коју је иницирао медијски и перформативни уметник Бранко Милисковић у сарадњи са Фондацијом „Саша Марчета”. Све у жељи да се боље сагледа положај самосталних уметника.
Херметичан је донекле био и састав публике: углавном они на које се односи представљена проблематика и којима је ситуација добро позната – дводеценијско унижавање економског и професионалног статуса „самосталаца”. Или – потпуна маргинализација, како је оценио први од учесника разговора, самостални уметник Урош Ђурић. И не само то, Ђурић је син уметника у истом статусу, далеко другачије схватаног у време социјализма.
„Сам назив говори да је у фокусу тог уређења био развој друштва, док је систем капитализма окренут тржишту”, Ђурић је подсетио успостављајући везу са можда и најспорнијим питањем – немогућношћу да се успоставе услови потражње и понуде уметничких дела у осиромашеној и малољудној Србији.
И сам пут до некад цењеног и од државе негованог статуса данас је трновит и пун неизвесности. „Ако неко има афинитета и дара за бављење уметношћу, прво се припрема за пријемни испит за Факултет ликовних уметности, што кошта. Онда буде примљен, евентуално, па четири године учи занат у некој врсти креативног вакуума. Потом упише мастер, већ питајући се понекад шта му је све то уопште требало”, предочио је Милисковић.
Како такав не зна шта би даље, неспреман са сусрет са реалношћу, он упише и докторске студије и опет је у ребусу када их заврши, у ситуацији да бира рад у просвети или да се преквалификује. Ако неће да га ишта одвлачи од свог основног позива, одлучује се за улажење у статус „самосталца”, јер му то (на папиру) осигурава здравствено, пензијско и инвалидско осигурање, које уплаћују локалне самоуправе, да парафразирамо иницијатора Дијалога.
Међутим, будући да је у Закону o култури та полуга финансирања само препоручена, дешавало се да поједине општине предложену меру нису испуњавале, што је довело до дугова приписаних уметницима. „Држава је онда предложила ’задуженим’ уметницима да тај дуг прихвате и отплате како би им била отписана камата”, објаснио је Ђурић.
Поједини „самосталци” ово су и прихватили како би могли да овере здравствену књижицу и једног дана дочекају пензију од просечно двадесетак хиљада динара. Други су „непристојну понуду” одбили држећи је за неправду, можда још уочљивију када се ради о наплати доходака. „Захваљујући властима у време промене система, а првенствено Млађану Динкићу, министру финансија те 2005, 35 одсто од бруто зараде на име пореза за осигурање одбија се уметнику, а не послодавцу, који је заправо профитирао”, како је Ђурић нагласио.
„Такође, самостални уметници немају право нити могућност да се синдикално удружују, да добију плаћено боловање и годишње одморе, а о узимању кредита да и не говоримо”, додао је Милисковић. Статус „самосталца” повлачи још један нонсенс – све што се заради преко минималне пореске основице рачуна се као додатни профит и додатно се опорезује.
„Наш приватни банковни рачун уједно је и пословни, док се држави не исплати да штампа образац пореске управе за цирка 2.000 самосталаца, па се они фотокопирају”, Ђурић је рекао. „А некада су, у време социјализма, комплетну бригу о уметницима водили СИЗ-ови, што је модел функционисања Куће уметника у Француској, са далеко развијенијим тржиштем од Србије”, како је истакао Ђурић.
Све набројано у супротности је са Универзалном декларацијом Унеска о културној разноликости, чија је Србија потписница, а у којој децидирано пише да су „културна добра и услуге носиоци идентитета вредности и смисла, те не треба да се сматрају за потрошну робу као остале”.
„Представљени смо у јавности као неко ко хоће да избегне порезе, као да их нисмо увелико преплатили улагањем у стварање дела, израду каталога, транспорт радова, њихово фотографисање”, још се чуло од Уроша Ђурића, који Закон о култури сматра дискриминаторским у односу на самосталне уметнике. „Нас закони препознају као предузетнике, а не у складу са фактом да смо ми напросто делатници, и то најрањивији у систему уметности”, надовезао се Милисковић.
У смислу побољшања услова живота и рада колега, и својих лично, учесници Дијалога предлажу на првом месту повећање буџета за културу на (макар) један одсто од укупног, са више него понижавајућих око 0,6 процената, колико већ предуго следује култури. Такође, ваљало би да се средства равноправније дистрибуирају, укључујући у већој мери визуелне ствараоце, који стварност промишљају и критикују.
Нужно је и повисити откупне цене радова на конкурсу Министарства културе за финансирање дела из области визуелне уметности, јер је то често једини извор финансирања самосталних уметника. „Парадоксално, док чекамо резултате, неретко далеко дуже од предвиђеног рока, молимо Бога да не добијемо преко своте за додатно опорезивање”, како се Милисковић „нашалио”.
У номенклатуру занимања, морао би се уврстити позив галериста, а колекционарство и задужбинарство системски оснажити. Оном ко улаже у културу и уметност, треба одбити од пореза и оформити тело као спону између Министарства културе и Министарства Финансија, које заправо о свему одлучује...
Да се Дијалози преносе на РТС-у, можда би се могле очекивати промене. Овако, без масовнијег увида у изазове „самосталаца” све ће највероватније остати на интерном одијуму.
