Ukleti status samostalnog umetnika

Pod pomalo hermetičnim nazivom Dijalozi o principima i društvenom ugovoru u umetnosti započela je utorak (3. novembra) u Bioskopu „Balkan” serija razgovora koju je inicirao medijski i performativni umetnik Branko Milisković u saradnji sa Fondacijom „Saša Marčeta”. Sve u želji da se bolje sagleda položaj samostalnih umetnika.

Hermetičan je donekle bio i sastav publike: uglavnom oni na koje se odnosi predstavljena problematika i kojima je situacija dobro poznata – dvodecenijsko unižavanje ekonomskog i profesionalnog statusa „samostalaca”. Ili – potpuna marginalizacija, kako je ocenio prvi od učesnika razgovora, samostalni umetnik Uroš Đurić. I ne samo to, Đurić je sin umetnika u istom statusu, daleko drugačije shvatanog u vreme socijalizma.

„Sam naziv govori da je u fokusu tog uređenja bio razvoj društva, dok je sistem kapitalizma okrenut tržištu”, Đurić je podsetio uspostavljajući vezu sa možda i najspornijim pitanjem – nemogućnošću da se uspostave uslovi potražnje i ponude umetničkih dela u osiromašenoj i maloljudnoj Srbiji.

I sam put do nekad cenjenog i od države negovanog statusa danas je trnovit i pun neizvesnosti. „Ako neko ima afiniteta i dara za bavljenje umetnošću, prvo se priprema za prijemni ispit za Fakultet likovnih umetnosti, što košta. Onda bude primljen, eventualno, pa četiri godine uči zanat u nekoj vrsti kreativnog vakuuma. Potom upiše master, već pitajući se ponekad šta mu je sve to uopšte trebalo”, predočio je Milisković.

Kako takav ne zna šta bi dalje, nespreman sa susret sa realnošću, on upiše i doktorske studije i opet je u rebusu kada ih završi, u situaciji da bira rad u prosveti ili da se prekvalifikuje. Ako neće da ga išta odvlači od svog osnovnog poziva, odlučuje se za ulaženje u status „samostalca”, jer mu to (na papiru) osigurava zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje, koje uplaćuju lokalne samouprave, da parafraziramo inicijatora Dijaloga.

Međutim, budući da je u Zakonu o kulturi ta poluga finansiranja samo preporučena, dešavalo se da pojedine opštine predloženu meru nisu ispunjavale, što je dovelo do dugova pripisanih umetnicima. „Država je onda predložila ’zaduženim’ umetnicima da taj dug prihvate i otplate kako bi im bila otpisana kamata”, objasnio je Đurić.

Pojedini „samostalci” ovo su i prihvatili kako bi mogli da overe zdravstvenu knjižicu i jednog dana dočekaju penziju od prosečno dvadesetak hiljada dinara. Drugi su „nepristojnu ponudu” odbili držeći je za nepravdu, možda još uočljiviju kada se radi o naplati dohodaka. „Zahvaljujući vlastima u vreme promene sistema, a prvenstveno Mlađanu Dinkiću, ministru finansija te 2005, 35 odsto od bruto zarade na ime poreza za osiguranje odbija se umetniku, a ne poslodavcu, koji je zapravo profitirao”, kako je Đurić naglasio.

„Takođe, samostalni umetnici nemaju pravo niti mogućnost da se sindikalno udružuju, da dobiju plaćeno bolovanje i godišnje odmore, a o uzimanju kredita da i ne govorimo”, dodao je Milisković. Status „samostalca” povlači još jedan nonsens – sve što se zaradi preko minimalne poreske osnovice računa se kao dodatni profit i dodatno se oporezuje.

„Naš privatni bankovni račun ujedno je i poslovni, dok se državi ne isplati da štampa obrazac poreske uprave za cirka 2.000 samostalaca, pa se oni fotokopiraju”, Đurić je rekao. „A nekada su, u vreme socijalizma, kompletnu brigu o umetnicima vodili SIZ-ovi, što je model funkcionisanja Kuće umetnika u Francuskoj, sa daleko razvijenijim tržištem od Srbije”, kako je istakao Đurić.

Sve nabrojano u suprotnosti je sa Univerzalnom deklaracijom Uneska o kulturnoj raznolikosti, čija je Srbija potpisnica, a u kojoj decidirano piše da su „kulturna dobra i usluge nosioci identiteta vrednosti i smisla, te ne treba da se smatraju za potrošnu robu kao ostale”.

„Predstavljeni smo u javnosti kao neko ko hoće da izbegne poreze, kao da ih nismo uveliko preplatili ulaganjem u stvaranje dela, izradu kataloga, transport radova, njihovo fotografisanje”, još se čulo od Uroša Đurića, koji Zakon o kulturi smatra diskriminatorskim u odnosu na samostalne umetnike. „Nas zakoni prepoznaju kao preduzetnike, a ne u skladu sa faktom da smo mi naprosto delatnici, i to najranjiviji u sistemu umetnosti”, nadovezao se Milisković.

U smislu poboljšanja uslova života i rada kolega, i svojih lično, učesnici Dijaloga predlažu na prvom mestu povećanje budžeta za kulturu na (makar) jedan odsto od ukupnog, sa više nego ponižavajućih oko 0,6 procenata, koliko već predugo sleduje kulturi. Takođe, valjalo bi da se sredstva ravnopravnije distribuiraju, uključujući u većoj meri vizuelne stvaraoce, koji stvarnost promišljaju i kritikuju.

Nužno je i povisiti otkupne cene radova na konkursu Ministarstva kulture za finansiranje dela iz oblasti vizuelne umetnosti, jer je to često jedini izvor finansiranja samostalnih umetnika. „Paradoksalno, dok čekamo rezultate, neretko daleko duže od predviđenog roka, molimo Boga da ne dobijemo preko svote za dodatno oporezivanje”, kako se Milisković „našalio”.

U nomenklaturu zanimanja, morao bi se uvrstiti poziv galerista, a kolekcionarstvo i zadužbinarstvo sistemski osnažiti. Onom ko ulaže u kulturu i umetnost, treba odbiti od poreza i oformiti telo kao sponu između Ministarstva kulture i Ministarstva Finansija, koje zapravo o svemu odlučuje...

Da se Dijalozi prenose na RTS-u, možda bi se mogle očekivati promene. Ovako, bez masovnijeg uvida u izazove „samostalaca” sve će najverovatnije ostati na internom odijumu.