Snaga doslednosti
Nekada su granice koje postavljamo nevidljive, nekada neizgovorene, ali je važno da njihovo uspostavljanje praktikujemo kako bismo zaštitili svoj osećaj, vlastiti senzibilitet, fragilnost naše privatnosti, našu sasvim jedinstvenu ličnost i svoje pravo na postojanje
Većina nas seća se kontroverznog bilborda sa prizorom nagog ženskog tela samo u gaćicama u boji zastave Evropske unije, koji je bio postavljen na ulicama Beča i koji je izazvao ozbiljan medijski skandal, a krajnja posledica bilo je uklanjanje bilborda iz javnog prostora austrijske prestonice. Rad je nosio naziv „Prema Kurbeu/Poreklo sveta”, a autorka je umetnica Tanja Ostojić, koja danas ima zavidnu međunarodnu karijeru. Ovaj rad izložen je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu u okviru grupne izložbe „Lične priče/Političke realnosti”, a istovremeno u Legatu „Čolaković” posetioci do 7. septembra mogu da vide retrospektivnu izložbu „Koliko snage je potrebno” Tanje Ostojić.
Priredili ste manju retrospektivu u Legatu „Čolaković”, u koju posetioce uvodi vaš najpoznatiji rad, odnosno rad koji je pokrenuo vašu prepoznatljivost, Lični prostor realizovan sredinom 90-ih godina 20. veka. To je, da podsetimo, „živa skulptura”, vi ste nagi, obrijani do glave, posuti belim prahom. Da li umetnik uspeva da sačuva „lični prostor” bez obzira da li je društvo „zatvoreno” ili „otvoreno”?
Uistinu, moju tematsku izložbu retrospektivnog karaktera, koju je za MSUB priredio kustos Miroslav Karić, otvara serija radova iz opusa Lični prostor. Reč je o procesualnom radu, u tradiciji bodi arta 70-tih, iz koje smo izdvojili seriju od 12 crno-belih fotografija intervencija u formi frizura, jednu intervenciju na Venerinom bregu, skulpturu u mermeru, kao i video-snimak performansa u kojem sam izbrijane glave i tela, prekrivena mermernim prahom stajala u kvadratu od nefiksiranog mermernog praha unutar prostranog lifta Istorijskog muzeja u Luksemburgu dok se publika bijenala Manifesta 2 šetala okolo… Rad je nastao sredinom turbulentnih devedesetih godina prošlog veka, kada je, slično kao i danas, bilo neophodno intuitivno i sistematski raditi na očuvanju unutrašnjeg balansa i izgradnji ličnog prostora usred vihora rata.
Kako ste se vi lično osećali dok ste bili u ovom „paradoksu”, lični prostor par metara od publike?
Nekada su granice koje postavljamo nevidljive, nekada neizgovorene, ali je važno da njihovo uspostavljanje praktikujemo kako bismo zaštitili svoj osećaj, vlastiti senzibilitet, fragilnost naše privatnosti, našu sasvim jedinstvenu ličnost i svoje pravo na postojanje…
Na Bijenalu u Veneciji 2001. postajete „anđeo pratilac” tadašnjeg kuratora bijenala Haralda Zemana. Šta se tada naučili, spoznali o odnosima moći u svetu umetnosti, rodnoj hijerarhiji?
Moja istančana osetljivost za nepravdu i analiza odnosa pozicija moći i seksualnosti unutar sistema umetnosti informisala je i inspirisala moj opus pionirskih radova Strategije uspeha/Serijal sa kuratorima koji se bave institucionalnom kritikom iz rodne perspektive. Biću Vaš anđeo (6–9. jun, 2001) i Crni kvadrat na belom defakto su prvi radovi, koji su od figura koje su nosioci hijerarhije moći u umetničkom sistemu napravili umetnički rad. Rad koji je skrivene sprege i mehanizme učinio vidljivim predstavlja značajan doprinos istoriji umetnosti. Ono što sam naučila tokom realizacije projekta je da se pozicija moći štiti elitizmom i distancom i okružuje malim krugom nekritički nastrojenih…
Vaši radovi se zapravo uopšteno bave preispitivanjem pozicija moći, marginalizovanim grupama, položajem žena. U radu „Mis(s) placed Woman?”istražujete privilegije praveći razliku između radne mobilnosti, prisilne ili željene migracije…
U opusu „Mis(s)placed Woman?”, koji se globalno razvijao tokom 13 godina (2009–2022), pružala sam prostor pre svega ženama imigrantkinjama, čija je vidljivost u javnim prostorima smanjena, i razvijala feminističke umetničke metodologije izgradnje zajednica baziranih na solidarnosti. Ovaj opus je u tom smislu srodan opusima Leksikon Tânja Ostojić (2014–2018), u kome sam okupila oko sebe i kreativno sarađivala sa ženama koje imaju isto ime i prezime kao ja, i sa najnovijim opusom Izmenjena vodom (2024–2026), gde sam okupila oko sebe žene različitih generacija koje razmenjuju iskustva o osmogodišnjem periodu ženske tranzicije (menopauza). Dok sam za potrebe „Mis(s)placed Woman?” opusa razvila instrukcije za izvođenje performansa koje su pedagoški veoma pristupačne, i osobama koje nemaju iskustva sa ovim medijem, za potrebe druga dva opusa primenila sam metodologije dokumentarnog i intuitivnog veza na platnu i organizovala brojne radionice u zemlji i inostranstvu. U ovim projektima fokus leži na emancipatornom kreativnom prožimanju i procesuiranju iskustava koja mogu biti i traumatična, i na osnaživanju i međusobnoj razmeni učesnica…
Većina izloženih radova do sada nije bila prikazana u Beogradu, posebno na trećem nivou galerije, gde se nalaze sasvim novi radovi, i odražavaju teme kao što su menopauza, ženska masturbacija, otpornost i rodna politika, zasnovane na ženskom iskustvu, u velikom spektru umetničkih medija.
Takođe, istražujete političke i socijalne implikacije materijala. Na koji način?
Kroz celu izložbu može se pratiti nit duboke likovnosti, istančanog odnosa ka raznorodnim materijalima, kao i nit koja ukazuje na to da materijale ne koristim na uobičajene načine, bez obzira na to da li se radi o objektima, skulpturi, ili o sopstvenoj kosi, telu, ili lekovitom blatu. Preispitujem odnos između trajnog i privremenog, odbačenog i dragocenog, mekog i tvrdog; recimo, provociram senzibilitet dijalogom između mermernog kamena i mermernog praha; koristim odbačene predmete iz domaćinstva, popravljam ih, intervenišem na njima i dajem im novi umetnički život.
Na primeru najnovijeg opusa: tokom dva meseca 2025. godine, svakodnevno sam hodala, plivala, i sakupljala iz mora i iz peska duž pet kilometara duge plaže na obali Baltičkog mora raznobojni otpad – isprepletane prirodne i veštačke materijale koje sam potom prečišćavala, seckala, načinivši niti za tkanje – uključujući alge, ribarsku kabanicu, ribarski kanap u kojeg su se upleli zarđali ekseri, zmaja koga su ljudi puštali na vetru, a koji je upao u more i na njega se naselila kolonija dagnji. To sam očistila, i napravila predivo za tkanje od kojeg sam na razboju istkala prostirku koja arheološki i umetnički oslikava socijalne i ekološke aspekte našeg vremena i urbane kulture plivanja.
Vaša izložba u Legatu nosi naziv „Koliko snage je potrebno...?” Koliko je vama bilo potrebno da dostignete ovaj stepen umetničke pozicije na kojoj ste danas?
U vremenu velike političke krize kroz koju prolazimo, i lokalno i globalno, zapitala sam se koliko snage je potrebno da sebe izgradimo na osnovu uživanja u životu, a ne pukog preživljavanja. Mnogi su danas u modusu pukog preživljavanja, posebno u Srbiji. Ali rad iz kojeg je preuzet naslov izložbe ima još jednu referencu. Na njemu je izvezena i ribarska mreža sa palestinske kefije koja simboliše duboku vezu sa morem. Nose je ljudi koji se bore da zaštite svoje iskonsko pravo na vodu i zemlju koja ima daje život, pa se postavlja pitanje koliko je snage za to potrebno.
Svakako mi je bilo potrebno veoma mnogo snage da sačuvam doslednost svojoj percepciji, koncepciji i etičkom umetničkom pristupu koji leže u fokusu moje umetničke prakse pre nego bavljenje izgradnjom pozicije koja je za mene od sekundarnog značaja i koju radije prepuštam duhu vremena. Prisustvo mojih radova u najnovijoj „Oksfordovoj istoriji umetnosti” kao i u veoma značajnim feminističkim pregledima, i brojnim knjigama i stručnoj literaturi globalno ukazuju pak na to da je moja praksa veoma referentna za naše doba. Dakle, ako je neophodno da pojednostavim, radi se možda najpre o snazi doslednosti sebi, i poverenju u svoju intuiciju.
Što se razvoja mojih umetničkih opusa tiče, dok su moji rani radovi bili veoma intimni (od 17. godine i u mojim ranim dvadesetim), tokom ratova u Jugoslaviji 90-ih godina prošlog veka, moj rad je postao smeliji, političan i angažovan, i ostao je takav sve do prve decenije 21. veka.
Nakon što sam završila studije skulpture na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1990–1998), odbacila sam koncept umetnosti kao proizvodnje estetskog objekta i prihvatila koncept umetnosti kao društvene prakse, umetnosti kao stvaranja društvenih odnosa, a kasnije i koncept umetnosti zasnovane na radu sa zajednicom i kolektivnim umetničkim praksama. Većinom koristeći žive umetnosti i medije zasnovane na vremenu, jedan pravac mog rada usmerio se na institucionalnu kritiku lokalnog i globalnog umetničkog sveta iz perspektive roda i geopolitičkih margina, dok se drugi pravac mog rada odnosi na širok spektar savremenih društvenih pitanja, koja proističu iz globalnih nejednakosti između globalnog Severa i globalnog Juga, u vezi sa klasnim, etničkim, rasnim, rodnim, starosnim ili kulturnim identitetima, kroz ograničen pristup, isključenje i ranjivosti.
