Снага доследности
Некада су границе које постављамо невидљиве, некада неизговорене, али је важно да њихово успостављање практикујемо како бисмо заштитили свој осећај, властити сензибилитет, фрагилност наше приватности, нашу сасвим јединствену личност и своје право на постојање
Већина нас сећа се контроверзног билборда са призором нагог женског тела само у гаћицама у боји заставе Европске уније, који је био постављен на улицама Беча и који је изазвао озбиљан медијски скандал, а крајња последица било је уклањање билборда из јавног простора аустријске престонице. Рад је носио назив „Према Курбеу/Порекло света”, а ауторка је уметница Тања Остојић, која данас има завидну међународну каријеру. Овај рад изложен је у Музеју савремене уметности у Београду у оквиру групне изложбе „Личне приче/Политичке реалности”, а истовремено у Легату „Чолаковић” посетиоци до 7. септембра могу да виде ретроспективну изложбу „Колико снаге је потребно” Тање Остојић.
Приредили сте мању ретроспективу у Легату „Чолаковић”, у коју посетиоце уводи ваш најпознатији рад, односно рад који је покренуо вашу препознатљивост, Лични простор реализован средином 90-их година 20. века. То је, да подсетимо, „жива скулптура”, ви сте наги, обријани до главе, посути белим прахом. Да ли уметник успева да сачува „лични простор” без обзира да ли је друштво „затворено” или „отворено”?
Уистину, моју тематску изложбу ретроспективног карактера, коју је за МСУБ приредио кустос Мирослав Карић, отвара серија радова из опуса Лични простор. Реч је о процесуалном раду, у традицији боди арта 70-тих, из које смо издвојили серију од 12 црно-белих фотографија интервенција у форми фризура, једну интервенцију на Венерином брегу, скулптуру у мермеру, као и видео-снимак перформанса у којем сам избријане главе и тела, прекривена мермерним прахом стајала у квадрату од нефиксираног мермерног праха унутар пространог лифта Историјског музеја у Луксембургу док се публика бијенала Манифеста 2 шетала около… Рад је настао средином турбулентних деведесетих година прошлог века, када је, слично као и данас, било неопходно интуитивно и систематски радити на очувању унутрашњег баланса и изградњи личног простора усред вихора рата.
Како сте се ви лично осећали док сте били у овом „парадоксу”, лични простор пар метара од публике?
Некада су границе које постављамо невидљиве, некада неизговорене, али је важно да њихово успостављање практикујемо како бисмо заштитили свој осећај, властити сензибилитет, фрагилност наше приватности, нашу сасвим јединствену личност и своје право на постојање…
На Бијеналу у Венецији 2001. постајете „анђео пратилац” тадашњег куратора бијенала Харалда Земана. Шта се тада научили, спознали о односима моћи у свету уметности, родној хијерархији?
Моја истанчана осетљивост за неправду и анализа односа позиција моћи и сексуалности унутар система уметности информисала је и инспирисала мој опус пионирских радова Стратегије успеха/Серијал са кураторима који се баве институционалном критиком из родне перспективе. Бићу Ваш анђео (6–9. јун, 2001) и Црни квадрат на белом дефакто су први радови, који су од фигура које су носиоци хијерархије моћи у уметничком систему направили уметнички рад. Рад који је скривене спреге и механизме учинио видљивим представља значајан допринос историји уметности. Оно што сам научила током реализације пројекта је да се позиција моћи штити елитизмом и дистанцом и окружује малим кругом некритички настројених…
Ваши радови се заправо уопштено баве преиспитивањем позиција моћи, маргинализованим групама, положајем жена. У раду „Mis(s) placed Woman?”истражујете привилегије правећи разлику између радне мобилности, присилне или жељене миграције…
У опусу „Mis(s)placed Woman?”, који се глобално развијао током 13 година (2009–2022), пружала сам простор пре свега женама имигранткињама, чија је видљивост у јавним просторима смањена, и развијала феминистичке уметничке методологије изградње заједница базираних на солидарности. Овај опус је у том смислу сродан опусима Лексикон Тâња Остојић (2014–2018), у коме сам окупила око себе и креативно сарађивала са женама које имају исто име и презиме као ја, и са најновијим опусом Измењена водом (2024–2026), где сам окупила око себе жене различитих генерација које размењују искуства о осмогодишњем периоду женске транзиције (менопауза). Док сам за потребе „Mis(s)placed Woman?” опуса развила инструкције за извођење перформанса које су педагошки веома приступачне, и особама које немају искуства са овим медијем, за потребе друга два опуса применила сам методологије документарног и интуитивног веза на платну и организовала бројне радионице у земљи и иностранству. У овим пројектима фокус лежи на еманципаторном креативном прожимању и процесуирању искустава која могу бити и трауматична, и на оснаживању и међусобној размени учесница…
Већина изложених радова до сада није била приказана у Београду, посебно на трећем нивоу галерије, где се налазе сасвим нови радови, и одражавају теме као што су менопауза, женска мастурбација, отпорност и родна политика, засноване на женском искуству, у великом спектру уметничких медија.
Такође, истражујете политичке и социјалне импликације материјала. На који начин?
Кроз целу изложбу може се пратити нит дубоке ликовности, истанчаног односа ка разнородним материјалима, као и нит која указује на то да материјале не користим на уобичајене начине, без обзира на то да ли се ради о објектима, скулптури, или о сопственој коси, телу, или лековитом блату. Преиспитујем однос између трајног и привременог, одбаченог и драгоценог, меког и тврдог; рецимо, провоцирам сензибилитет дијалогом између мермерног камена и мермерног праха; користим одбачене предмете из домаћинства, поправљам их, интервенишем на њима и дајем им нови уметнички живот.
На примеру најновијег опуса: током два месеца 2025. године, свакодневно сам ходала, пливала, и сакупљала из мора и из песка дуж пет километара дуге плаже на обали Балтичког мора разнобојни отпад – испреплетане природне и вештачке материјале које сам потом пречишћавала, сецкала, начинивши нити за ткање – укључујући алге, рибарску кабаницу, рибарски канап у којег су се уплели зарђали ексери, змаја кога су људи пуштали на ветру, а који је упао у море и на њега се населила колонија дагњи. То сам очистила, и направила предиво за ткање од којег сам на разбоју исткала простирку која археолошки и уметнички осликава социјалне и еколошке аспекте нашег времена и урбане културе пливања.
Ваша изложба у Легату носи назив „Колико снаге је потребно...?” Колико је вама било потребно да достигнете овај степен уметничке позиције на којој сте данас?
У времену велике политичке кризе кроз коју пролазимо, и локално и глобално, запитала сам се колико снаге је потребно да себе изградимо на основу уживања у животу, а не пуког преживљавања. Многи су данас у модусу пуког преживљавања, посебно у Србији. Али рад из којег је прeузет наслов изложбе има још једну референцу. На њему је извезена и рибарска мрежа са палестинске кефије која симболише дубоку везу са морем. Носе је људи који се боре да заштите своје исконско право на воду и земљу која има даје живот, па се поставља питање колико је снаге за то потребно.
Свакако ми је било потребно веома много снаге да сачувам доследност својој перцепцији, концепцији и етичком уметничком приступу који леже у фокусу моје уметничке праксе пре него бављење изградњом позиције која је за мене од секундарног значаја и коју радије препуштам духу времена. Присуство мојих радова у најновијој „Оксфордовој историји уметности” као и у веома значајним феминистичким прегледима, и бројним књигама и стручној литератури глобално указују пак на то да је моја пракса веома референтна за наше доба. Дакле, ако је неопходно да поједноставим, ради се можда најпре о снази доследности себи, и поверењу у своју интуицију.
Што се развоја мојих уметничких опуса тиче, док су моји рани радови били веома интимни (од 17. године и у мојим раним двадесетим), током ратова у Југославији 90-их година прошлог века, мој рад је постао смелији, политичан и ангажован, и остао је такав све до прве деценије 21. века.
Након што сам завршила студије скулптуре на Факултету ликовних уметности у Београду (1990–1998), одбацила сам концепт уметности као производње естетског објекта и прихватила концепт уметности као друштвене праксе, уметности као стварања друштвених односа, а касније и концепт уметности засноване на раду са заједницом и колективним уметничким праксама. Већином користећи живе уметности и медије засноване на времену, један правац мог рада усмерио се на институционалну критику локалног и глобалног уметничког света из перспективе рода и геополитичких маргина, док се други правац мог рада односи на широк спектар савремених друштвених питања, која проистичу из глобалних неједнакости између глобалног Севера и глобалног Југа, у вези са класним, етничким, расним, родним, старосним или културним идентитетима, кроз ограничен приступ, искључење и рањивости.
