Дубоко у срцу је безбрижност

Марија Митровић Јокић је познато лице Радио-телевизије Србије. Рођена је у Београду, где је одрасла и школовала се. Била је ђак Тринаесте београдске гиманзије, смер спикер, водитељ програма. Каријеру је још током студија енглеског језика почела у Радио Београду, радећи у омладинској емисији „Нико као ја”, која је била радо слушана на таласима Радио Београда 2. У Телевизију Београд прелази 1989. године. Најављивала је ТВ програм у сада већ заборављеној „живој најави”, а потом читала вести у популарној „Београдској хроници” и паралелно радила као спикер у Информативној редакцији Радио Југолавије.

Већ тридесет две године, Марија Митровић Јокић је једна од спикерки Информативног програма у Дневнику, Вестима и другим емисијама. Гледаоци су одавно запазили да на ТВ екрану делује убедљиво, има одличну дикцију и добро држање пред камерама. У своју биографију уписала је награду „Радмила Видак” за лепоту говора.

Што се тиче приватности, открива онолико колико жели и коме жели. Удата је, има ћерку Олгу. Каже да је јако поносна на своје порекло. Породица Митровић дала је многа позната имена у свету политике, дипломатије и спорта. Њен деда-стриц Добривоје – Добра Митровић (1886 – 1923) је био градоначелник Београда, народни посланик и један од оснивача „Времена”, а деда Раденко „ловац” на спортске таленте.

За „ТВ ревију” овог петка исписује своју страницу лексикона...

Да нисте спикер, шта бисте били?

Увек сам бежала од уобичајеног радног времена. Волим да путујем. У једном тренутку свог живота желела сам да будем стјуардеса.

Верујете ли у срећу?

Да. Неке ствари нам се у животу десе баш зато што смо имали среће.

Које таленте сте наследили од редитеља?

По женској линији наследила сам таленат за језике. Моја мајка Олга je била филолог. Она ми је усадила љубав према лепој речи и језицима, а тата Петар је у младости био перспективан фудбалер, играо је за „Црвену звезду” и „Раднички”. Дека Раденко Митровић је био „ловац на таленте”. Дека је открио Александра Тирнанића Тиркета и Благоју – Мошу Марјановића, сјајне фудбалере који су спектакуларно играли тридесетих година прошлог века и давали голове да су то људи памтили и препричавали. Драган Бјелогрлић им је посветио филм и серију „Монтевидео, Бог те видео”.

И ја сам била прилично успешна у многим спортовима: гимнастици, тенису, клизању. Жао ми што ме нису усмерили да се професионално бавим спортом. Али једноставно, нису могли да ме дисциплинују. Све сам волела да пробам, била сам брза као муња. Сећам се, другови су ми говорили: Да постоји женски хокејашки клуб, уврстили бисмо те у тим.

Највећи несташлук?

Тешко је издвојити највећи (смех). Била сам немирно дете. Мама је умела да каже: „Не знам како сам те сачувала”. Са две године сам са поломљеном руком возила бицикл. Није ми било мрско да се у плисираној сукњи попнем на дрво да скинем лопту.

Најлепша успомена из детињства?

У тим раним, младим годинама све је било другачије. Та безбрижност у детињству је нешто најдрагоценије што чувам дубоко у срцу.

Које вредности поштујете код пријатеља?

Oданост, искреност, подршка у свако доба.

Које је ваше највеће разочарње?

Сазнање да су емоције, труд и љубав једносмерне!

А успех?

То што радим посао који волим.

Да ли сте скромни?

У нечему јесам, у нечему нисам. Зависи.

У ком хороскопском знаку сте рођени?

Рођена сам у знаку рака. Дупли сам рак.

Шта волите да радите у доколици?

Мало имам слободног времена, али волим да га „трошим” на пријатеље, књиге, концерте, позоришне представе…

Да ли имате кућног љубимца?

Обожавам мог Ђуру јазавичара. Да могу свуда бих водила свог пса. То су племенита бића која су ту да нас подсете на вредности које смо почели да заборављамо.

Омиљени град?

Лондон – увек и заувек!

Ког писца цените?

Иву Андрића и Џејн Остин.

Који поклон вас је највише обрадовао?

Онај дат од срца.

Јесте ли се уплашили од короне?

Јесам. Веома.

Чега се бојите?

Старости, болести и земљотреса.

Нашта највише трошите новац?

На лепе ствари, за душу и тело.