Кад уморне хероине туже државу
Млада редитељка Ана Руби, ауторка документарног филма „Твој живот без мене”, седам година је, с камером у руци, пратила суђење које је шест мајки особа са сметњама у развоју покренуло против мађарског Министарства за људске ресурсе
Одгајати дете са физичким, интелектуалним и емотивним сметњама у развоју и високим степеном инвалидитета захтева велику посвећеност, стрпљење и пожртвованост не само родитеља већ и осталих чланова породице. Најчешће су мајке те које преузимају на себе највећи терет. Код старијих генерација очеви су готово по правилу напуштали дете с мултифункционалним инвалидитетом и његову мајку, ускраћујући им неретко и финансијску подршку, док то данас више није случај. Чак и тамо где се оба родитеља брижно старају о сину или кћери са посебним потребама, пожељна је помоћ шире заједнице, државе, а у ситуацијама кад је мајка једини старатељ, таква помоћ је апсолутно неопходна. Али шта ако изостане?
Шта ће бити с мојим дететом кад мене више не буде? У документарном филму „Твој живот без мене” младе мађарске редитељке Ане Руби ово питање мучи шест времешних жена које већ осећају бреме старости и све теже испуњавају своју мајчинску дужност према одраслим потомцима неспособним да се старају о себи. Оне их хране, облаче, купају, воде у шетњу, читају им, негују их кад се разболе... Ко ће преузети бригу о њима кад остану сами? То не смеју бити здрава браћа и сестре – они би требало да имају сопствени живот, сматрају ове жене. Решење су старатељски домови изграђени специјално у те сврхе, са професионалним особљем и стручним надзором. Мађарска је, уосталом, потписница Конвенције Уједињених нација којом се обавезала да обезбеди такве домове, али године су пролазиле, а у пракси ништа није урађено. Зато су се ове жене повезале с невладиним организацијама, унајмиле адвоката и – тужиле државу, односно надлежно Министарство за људске ресурсе.
Филм је сниман седам година, колико је, с прекидима, успонима и падовима, трајао и процес у судници. Представљен је публици на овогодишњем 20. фестивалу „Седам величанствених” у београдској МТС дворани, уз присуство ауторке и продуцента Арона Сентпетера, њеног колеге и животног партнера. У интервјуу за „Политику” Ана Руби говори о том суђењу, о јунакињама и јунацима ове универзалне приче о љубави, пожртвованости, упорности и борби за достојанство сваког људског бића.
Наша саговорница се бавила савременим плесом, дипломирала је медијски дизајн на Универзитету за уметност и дизајн у Будимпешти, магистрирала je на трансдисциплинарним студијама Универзитета уметности у Цириху, а 2015. je режирала заједнички веб-документарни филм који истражује уметност јавног простора прожету активизмом у Адис Абеби, за који је добила награду З+ фонда.
Између 2017. и 2022. била је видео-новинарка невладине организације Мађарске уније за грађанске слободе и интензивно радила са заједницама особа са инвалидитетом и активистима на кратким документарним филмовима и кампањама. Тако је сазнала за суђење против државе и отиснула се на дугачко, тегобно и неизвесно путовање које је резултирало њеним првим дугометражним документарцем „Твој живот без мене”.
Било је потребно много стрпљења и посвећености да се сними једна овако сложена, емотивна прича о теми која дубоко задире у интиму људи, али и у друштвене односе и питање одговорности државе. Да ли сте икада помишљали да одустанете?
Не, нисам, јер сам од почетка знала да је ово веома важна, универзална прича од чијег расплета зависе судбине не само тих шест породица које су у филму већ и оних 100.000 у сличној ситуацији, колико их има у Мађарској. То је била прилика да „невидљиви” постану видљиви, да предоче јавности своје муке и добију подршку за своју борбу. Наиме, нису само особе с посебним потребама гурнуте на маргине друштва већ и њихове старатељке, које су се одрекле личног живота, морале да напусте посао и каријеру како би водиле рачуна о болесном детету, ослањајући се притом на симболичну материјалну помоћ државе, довијајући се како да зараде довољно за оно најнужније, на кога да се ослоне кад им затреба подршка. Оне су главне јунакиње филма, те скромне и уморне хероине. А стрпљењу и смирености су ме научиле моје мале ученице, од седам до 10 година, којима сам држала часове савременог плеса. Искуство у раду с децом ми је користило и у комуникацији с особама са сметњама у развоју које су интелектуално остале на том нивоу, често исказујући нагле промене расположења, понекад и нетрпељивост према „уљезима” с камером.
Колико сте током вишегодишњег снимања одступили од неке првобитне идеје, од сценарија, прилагођавајући се околностима?
У ствари никакав чврсти сценарио није постојао. Имали смо идеју да окосница филма буде судски процес, да не улазимо превише у приватне породичне ствари и осећања сваког од ликова, да прикажемо њихову стварност каква јесте, да пажњу усмеримо на проблеме и могућа решења о којима говоре на својим окупљањима. Наравно да је и ту било изузетно емотивних тренутака које је камера забележила. На пример, кад снажну, непоколебљиву Магду запљусне талас безнађа и крену јој сузе или кад њен крајње недруштвени син Фери нежно дотакне лице девојке у суседним инвалидским колицима... Те сцене су биле вредне свих оних сати и сати снимања. Понекад ми се, након испразних дана у судници, чинило да од приче неће бити ништа, да бих касније била у недоумици шта од обиља материјала да изоставим.
Суђење је трајало годинама – како сте одређивали на која рочишта да изађете, а која да пропустите?
Ишли смо на сва! Нисмо могли унапред да знамо шта ће се дешавати у судници. Кренули смо са снимањем у зиму 2017; 2018. је била промена закона; 2023. је стигла пресуда Вишег суда у корист тужитељки; а ове године је Уставни суд дао своје (негативно) мишљење па ће се случај, посредством Мађарске уније за грађанскe слободе, наћи пред Међународним судом за људска права у Стразбуру. Заступаће их и надаље млада адвокатица која се појављује у филму.
У међувремену се ипак нешто променило у Будимпешти, зар не?
Да, почело је прикупљање приватних средстава за изградњу старатељског дома у којем ће боравити особе са мултифункционалним инвалидитетом. За њих, уз дужно поштовање према мајкама, није добро да су стално затворени у кући, потребно им је да буду са другим људима, под надзором стручњака и професионалаца. Показало се да тако боље реагују на окружење. А и за чланове њихових породица (и друштво у целини) боље је да имају сопствени живот, да иду на посао, да привређују и буду активни део заједнице.
Пратећи свакодневицу тих породица, њихове мале радости – попут игре сa псом, прославе рођендана или заједничког излета на језеро – као и тужне догађаје, у судници или у кући, постали сте део њихових живота. Шта се показало као највећи изазов током снимања?
Покушај самоубиства Марека, здравог сина Илдике, друге главне личности у филму. Сви смо били затечени и потресени. Прекинула сам снимање, пратила његов опоравак. Тек после годину дана је он пристао да прича о себи, да се врати у филм. Његова осећања су типична за породице у којима се пажња усмерава на хендикепирано дете, па се оно здраво осети запостављено, мање вољено. А ту је и додатни притисак, он нема друштвени живот ни девојку јер помаже око брата, стиди се да доведе другове кући и ужасава га визија будућности у којој би, после смрти мајке, он морао да преузме њену улогу старатеља.
Други изазов за мене био је како да постепено изађем из живота тих породица, пре свега оне две код којих сам малтене свакодневно одлазила. Наравно, остаћемо у контакту, пратићу шта се дешава с њиховом тужбом у Стразбуру, али филм је завршен – и то је то.
