Оштре боље и од жилета

Зује времешне машине у Скадарској 51 у Београду. Огромном брзином се окреће тоцило с каменом помоћу којег Даниел Јуреша и његов син Виктор оштре све што треба да сече. Као жилет, и боље од тога. Радња носи назив „Челик”, баш као и пре много деценија, кад се овим послом бавио Даниелов деда Стева, а потом и отац Марјан. Виктор је, као четврта генерација оштрача, преузео посао од оца.

– Нисам утицао на њега. Сам је пожелео да се бави послом који је, седамдесетих и осамдесетих година, имао „златно доба”, а сад је, као и други ретки занати, на заласку. Ипак, он верује да ће занат опстати, без обзира на то што нова технологија узима данак – сматра Даниел. – Занат није тежак, колико је ризичан. Прсте и руке морате добро да чувате, иначе сечиво зачас направи невољу. Концентрација на првом месту.

Муштерије траже квалитет

Оштре Даниел и Виктор све што има сечиво: од ножева, маказа, саламорезница, секира до ланаца за моторне тестере, маказе за тримере, бријаче, сатаре. Њихове сталне муштерије су кувари, месари, пекари, кројачи, фризери, маникири, педикири. Сервисирају машинице за шишање, оштре ловачке и риболовачке ножеве, баштенски алат, маказе за орезивање воћа, тримере за траву и живу ограду...

–Има и данас муштерија, наравно не као некад, али уздамо се у оне сталне – оптимиста је Виктор. – Сви траже квалитет и сви нам верују. Код нас се ништа не ради на брзину. Сваки предмет се другачије оштри, битан је угао под којим се то чини, и оно најважније – муштерија мора да буде задовољна услугом. Квалитет се подразумева, траје деценијама, а и цене услуга су повољне.

Овај занат је 1938. године започео Викторов прадеда Стева, отворивши годину дана касније радионицу за оштрење сечива, најпре на Булевару краља Александра, а онда на садашњој адреси код Бајлонијеве пијаце, где опстаје 77 година. Стева је 1930. постао калфа, а осам година доцније мајстор свог заната. Све дипломе, пре свега калфенско писмо и мајсторско сведочанство, чувају се у радњи као драге успомене. Чува се и слика Даниеловог оца Марјана, у тренуцима рада, за машином, кога су муштерије веома цениле и поштовале. Био је врхунски оштрач, али и добар човек. Некад су се код њега оштрили и хируршки скалпели.

– Отац је занат наследио од свог оца, а ја од њега – потврђује Даниел. – Машине на којима радимо су заиста времешне, али и квалитетне кад опстају толико деценија. Одласком оца у пензију 2005. године преузео сам све послове. Задржао сам сталне муштерије и квалитетним оштрењем предмета придобио нове.

Купи, користи и баци

Преузевши радњу од свог оца, Марјан је оштрење предмета унапредио, а радионицу подигао на виши ниво. Учинио је то, у неку руку, и Даниел.

У радњу улази нова муштерија коју услужује Виктор. Разгледа неколико донетих ножева, а онда потврђује да ће све бити готово „до сутра у 11 сати”. Одмах се даје на посао. Гледамо како те веште, младалачке руке спретно баратају сечивом ножа које се оштри на тоцилу.

– Наш занат је међу реткима који је још опстао – сетно примећује Даниел. – Тога у Европи одавно нема. Био сам у појединим земљама и видео да је то, иако има оштрача, покретан комби у коме је алат. Док муштерија пазари у оближњем маркету, мајстор заврши посао. Технологија је учинила своје, па је тако девиза продаваца, а и потрошача свуда иста: купи, користи и баци, што значи да не треба поправљати, па ни оштрити, већ купити ново. У Европи је већи проблем где такве ствари одложити за рециклирање.

Ни челик више није квалитетан као некад. Срећом, код нас још има добрих сечива која трају, а која треба оштрити. Зато Јурешови имају муштерије. Сигурни су да ће оно што наоштре бити беспрекорно урађено и да ће им још дуго служити. Излог радње је одвише скроман. Готово неприметан. И радња је скромна. А, једино у њој је право, професионално оштрење.

– Имамо свој сајт, па нас муштерије и ту проналазе. Морамо да идемо у корак с новим технологијама – признаје Виктор. – Битно је да муштерије из радње изађу задовољне оним што су донеле на оштрење.

Нема много занимљивости у професији оштрача. За највећи број људи сечиво је опака ствар, нешто чега се у сваком тренутку треба чувати. По систему „пази на прсте да не останеш без њих”. За Даниела и Виктора, као и за њихове претке, то је свакодневица. Умеће и добро савладан занат.