Читам из људи и сликам душу

Сви ми морамо да пресложимо своје звезде, а ја сам се одлучила да то и испишем, каже најављујући за септембар нову књигу „Преслагач звезда” Зорица Арсић Мандарић, прва жена проглашена бардом наше књижевности, што је највише признање Удружења књижевника Србије, ове године додељено њој.

Доктор медицинских наука и специјалиста ОРЛ, која је годинама у Клиничком центру Србије несебично остајала с пацијентима прековремено и као начелник лечила најтеже хроничне болести дисајно-слушног апарата, аутор је 47 збирки песама и есеја, добитник је многих књижевних, али и важних ликовних награда.

Награда за допринос српској књижевности

Ова последња и највећа награда за допринос српској књижевности за њу је била велико изненађење, нико јој је није најављивао у тренуцима када је помислила да је у пензији већ помало заборављају:

„Нисам лажно скромна да кажем да нисам заслужила, али ми је драго да се јавност сетила и на овај начин крунисала мој књижевни и уопште стваралачки рад дуг шест деценија. Поносна сам на то што сам дала допринос савременој књижевној сцени, писмености, духовном расту и култури мога народа”, каже у разговору за „Магазин”.

Још када је са 14 година на фестивалу омладинске поезије Србије добила највећу награду „Бели нарцис”, у интервјуу новинарима рекла је да жели да лечи људе, али и да настaви да пише и слика до краја живота. Кућа „Багдала” из њеног родног Крушевца објавила јој је књигу као свом најмлађем писцу када је имала 17 година.

„Дуг је мој књижевни стваралачки пут. Моја нова књига ’Преслагач звезда’ надовезује се на претходну збирку ’Нахоче свемира’, у том смислу што пише о људима, нашим наравима, о свему што нам се догађа и о томе како се ми догађамо у својој средини и у свету. Општа политизација савременог живота је оно што полако уништава дух, стрепим као писац да не страдају школство, култура и духовност овога народа. Неколико књига написала сам на тему заборава и самозаборава. Морамо да будемо свесни својих корена, припадности и свог места у космосу, то је тематика која ме заокупљује. Пишем на један метафоричан начин, користећи се афоризмима, јер сви знамо истину, зависи како је ко подноси и како ко успева себе да не лаже или лаже”, прича данас.

Али, подсећа, њено стваралаштво увек се „кретало на три трасе”. А оне су по њој нераздвојне на једном истом, њеном животном путу.

„Пишем из људи, читајући их, а сликам душу, односно духовна стања. Кажу да сликовито пишем. То су за мене нераздвојни таленти, мада данас више вајам него што сликам. Моја последња скулптура носи назив ’Песник’. Сликар и песник се рађа, лекар се постаје дугим и напорним учењем и радом и непрестано допуњује новим сазнањима и искуством. Због медицине сам се определила у гимназији за природно-математички смер, желећи тада да будем неуропсихијатар. Oдрасла сам с оцем који је препознао моје уметничке таленте и развијао их заједно са мном. Имао их је и он, иако је био војно лице. Од њега сам научила и колико је дисциплина важна. Захваљујући дисциплини и великим одрицањима, провела сам живот истовремено као лекар и као уметник. А, треће, и као супруга и мајка. Породични живот је био моје посебно остварење, а највећу животну радост донело ми је материнство.”

Када то прича, поноси се ћеркама, професорком виолончела у иностранству и већ признатом младом вајарком која је, иначе, завршила економију. Увек их саветује да „прате свој уметнички живац”.

Са сетом се сећа пет деценија проведених с однедавно покојним супругом, легендом грудне хирургије и пулмологије проф. др Драганом Мандарићем. Студентска љубав настављена је студентским браком. С рађањем две ћерке и напретком обоје у каријери, каже, овај брак је само јачао, али као рецепт истиче толеранцију и разумевање. Велики је кулинар и знала је да постави породицу и кућу на прво место, подржавајући супруга и кад је због тога морала да сачека на своје успехе. С друге стране, знао је сваку њену песму, учествовао у припреми и објави свих збирки, безрезервно подржавајући њен уметнички таленат. Видели су заједно скоро цео свет, од Чикага до Кине. Фасцинирана је Игуасу водопадима, а увек би се вратила на обалу Амалфи. А потом су се враћали Златибору и Тари, Морави и Дунаву, поносни и заљубљени у свој Београд. Ко год је долазио код њих кући, мислио је да ће затећи намештај у стилу Луја Четрнаестог, прича:

„Нико није схватао да живимо сасвим обичан и радан живот. На истом столу за којим једем, кад поспремим, узимам алат у руке и вајам или зграбим оловку и пишем. Супруг је све то камером и компјутерском техником увек пропратио”, а ја се сећам како смо после једне песникињине промоције заједно седели док је он причао о томе која њена песма му се и зашто највише свиђа, рецитујући. Најтежи јој је у животу био дан када ју је у тренутку напустио. Каже, од бола и шока руке су је биле издале, није могла да куца песме на тастатури, па је почела да пише оловком. Две последње збирке настале су као рукописи у свесци.

Животни мото: морам

„Али, увек ме је кад је најтеже ’држао’ мој мото: Морам. Кад не могу, значи, морам, хтела бих томе све да вас научим. Тај принцип у животу се вежба. Рецимо, кад вам је најтеже, баш тад вежбајте, ходајте, радите. Ефекат је стострук. Извлачите из себе максимум. Све успехе и признања извлачите из себе, не из других, али треба волети себе и с тим самопоуздањем веровати у људе с којима живимо. Рекла бих да је моја порука да се изборите за слободу мишљења и стварања, да волите оно што радите и радите оно што волите. Али, пре свега, важно је волети и поштовати своју земљу и стварати за њу. Учила ме је томе моја нана Криста, Сремица и првоборац која је знала у рату да напије Немце у Лаћарку дудовачом, а онда граби муницију и носи је Пинкију, одакле су је слали у партизански штаб. Борба је била у основи мог васпитања у породици солунских ратника и партизанских првобораца, што је видљиво у мојој збирци ’Вез мачем’, написаној поводом НАТО бомбардовања Србије и представљеној у Народном позоришту. Бранити свој лични и отаџбински став понашањем и делом, мој је живот”, каже др Зорица Мандарић.

У последњој збирци она пише: „Ако ти је стало до бољег света, препознаћеш водопад у леду и драгуљ у скамењеном погледу.”

Записано у вечности

Као писцу, Зорици Мандарић од многих најдраже су награде „Јефимијин вез”, „Повеља Мораве”, „Милан Ракић”, посебно „Багдалин” и „Прстен деспота Стефана Лазаревића”, као и Национално признање Републике Србије за допринос култури и проглашење бардом на трибини УКС „Записано у вечности”.

Од ликовних награда најдража јој је „Мајски цвет Републике Србије” за допринос уметничком аматеризму: „Писала, сам цртала и вајала као дете. Док нисам дипломирала на медицини интензивно сам се ангажовала у великом југословенском ликовном клубу ’Ђуро Салај’ и залагала се за развој аматеризма и иновације.” Имала је шест самосталних изложби, учествовала на више од 100 заједничких поставки слика и примењене уметности. Добитник је плакета градова Београда и Загреба за ликовно стваралаштво.

Дуга сарадња са „Политиком”

Зорица Мандарић често је била сарадник „Политике” када су уметничке теме у питању, на страницама новина, али и у некадашњим емисијама Радио и ТВ Политике. У емисији „Нешто више” увршћена је у наша три највећа лекара ствараоца, поред Лазе Лазаревића и Арчибалда Рајса. Оснивач је Удружења жена лекара писаца.

Тешки дани за Удружење књижевника

Последњих деценија Удружење књижевника Србије принуђено је да се бори с немарношћу друштва и изостанком финансијске подршке, што, наравно, изазива много буре и проблеме некњижевне природе, те и поремећаје међусобних односа, каже Зорица Мандарић.

„Писац је да пише, а не да брине о опстанку и излаже се се стресовима због којих сваке године око 40 наших чланова оде с овог света. Наравно да се односи уздрмавају кад нико не хаје што се мало помало одузима простора зграде и дворишта књижевних удружења за потребе приватне кафане у приземљу, што се урушавају плафони просторија у којима се ради и новчана помоћ остаје на обећањима. Опште стање у култури је слично, али је несхватљива индоленција јавности према оваквом стању својих књижевних прегалаца. А ви ме питате о приликама у удружењу. Па ето, позивам вас медије на подршку у побољшању услова нашег рада, што је пре свега одговорност републике и града Београда”, каже Мандарићева, која је била дуго на разним вишим функцијама у УКС.