Čitam iz ljudi i slikam dušu

Svi mi moramo da presložimo svoje zvezde, a ja sam se odlučila da to i ispišem, kaže najavljujući za septembar novu knjigu „Preslagač zvezda” Zorica Arsić Mandarić, prva žena proglašena bardom naše književnosti, što je najviše priznanje Udruženja književnika Srbije, ove godine dodeljeno njoj.

Doktor medicinskih nauka i specijalista ORL, koja je godinama u Kliničkom centru Srbije nesebično ostajala s pacijentima prekovremeno i kao načelnik lečila najteže hronične bolesti disajno-slušnog aparata, autor je 47 zbirki pesama i eseja, dobitnik je mnogih književnih, ali i važnih likovnih nagrada.

Nagrada za doprinos srpskoj književnosti

Ova poslednja i najveća nagrada za doprinos srpskoj književnosti za nju je bila veliko iznenađenje, niko joj je nije najavljivao u trenucima kada je pomislila da je u penziji već pomalo zaboravljaju:

„Nisam lažno skromna da kažem da nisam zaslužila, ali mi je drago da se javnost setila i na ovaj način krunisala moj književni i uopšte stvaralački rad dug šest decenija. Ponosna sam na to što sam dala doprinos savremenoj književnoj sceni, pismenosti, duhovnom rastu i kulturi moga naroda”, kaže u razgovoru za „Magazin”.

Još kada je sa 14 godina na festivalu omladinske poezije Srbije dobila najveću nagradu „Beli narcis”, u intervjuu novinarima rekla je da želi da leči ljude, ali i da nastavi da piše i slika do kraja života. Kuća „Bagdala” iz njenog rodnog Kruševca objavila joj je knjigu kao svom najmlađem piscu kada je imala 17 godina.

„Dug je moj književni stvaralački put. Moja nova knjiga ’Preslagač zvezda’ nadovezuje se na prethodnu zbirku ’Nahoče svemira’, u tom smislu što piše o ljudima, našim naravima, o svemu što nam se događa i o tome kako se mi događamo u svojoj sredini i u svetu. Opšta politizacija savremenog života je ono što polako uništava duh, strepim kao pisac da ne stradaju školstvo, kultura i duhovnost ovoga naroda. Nekoliko knjiga napisala sam na temu zaborava i samozaborava. Moramo da budemo svesni svojih korena, pripadnosti i svog mesta u kosmosu, to je tematika koja me zaokupljuje. Pišem na jedan metaforičan način, koristeći se aforizmima, jer svi znamo istinu, zavisi kako je ko podnosi i kako ko uspeva sebe da ne laže ili laže”, priča danas.

Ali, podseća, njeno stvaralaštvo uvek se „kretalo na tri trase”. A one su po njoj nerazdvojne na jednom istom, njenom životnom putu.

„Pišem iz ljudi, čitajući ih, a slikam dušu, odnosno duhovna stanja. Kažu da slikovito pišem. To su za mene nerazdvojni talenti, mada danas više vajam nego što slikam. Moja poslednja skulptura nosi naziv ’Pesnik’. Slikar i pesnik se rađa, lekar se postaje dugim i napornim učenjem i radom i neprestano dopunjuje novim saznanjima i iskustvom. Zbog medicine sam se opredelila u gimnaziji za prirodno-matematički smer, želeći tada da budem neuropsihijatar. Odrasla sam s ocem koji je prepoznao moje umetničke talente i razvijao ih zajedno sa mnom. Imao ih je i on, iako je bio vojno lice. Od njega sam naučila i koliko je disciplina važna. Zahvaljujući disciplini i velikim odricanjima, provela sam život istovremeno kao lekar i kao umetnik. A, treće, i kao supruga i majka. Porodični život je bio moje posebno ostvarenje, a najveću životnu radost donelo mi je materinstvo.”

Kada to priča, ponosi se ćerkama, profesorkom violončela u inostranstvu i već priznatom mladom vajarkom koja je, inače, završila ekonomiju. Uvek ih savetuje da „prate svoj umetnički živac”.

Sa setom se seća pet decenija provedenih s odnedavno pokojnim suprugom, legendom grudne hirurgije i pulmologije prof. dr Draganom Mandarićem. Studentska ljubav nastavljena je studentskim brakom. S rađanjem dve ćerke i napretkom oboje u karijeri, kaže, ovaj brak je samo jačao, ali kao recept ističe toleranciju i razumevanje. Veliki je kulinar i znala je da postavi porodicu i kuću na prvo mesto, podržavajući supruga i kad je zbog toga morala da sačeka na svoje uspehe. S druge strane, znao je svaku njenu pesmu, učestvovao u pripremi i objavi svih zbirki, bezrezervno podržavajući njen umetnički talenat. Videli su zajedno skoro ceo svet, od Čikaga do Kine. Fascinirana je Iguasu vodopadima, a uvek bi se vratila na obalu Amalfi. A potom su se vraćali Zlatiboru i Tari, Moravi i Dunavu, ponosni i zaljubljeni u svoj Beograd. Ko god je dolazio kod njih kući, mislio je da će zateći nameštaj u stilu Luja Četrnaestog, priča:

„Niko nije shvatao da živimo sasvim običan i radan život. Na istom stolu za kojim jedem, kad pospremim, uzimam alat u ruke i vajam ili zgrabim olovku i pišem. Suprug je sve to kamerom i kompjuterskom tehnikom uvek propratio”, a ja se sećam kako smo posle jedne pesnikinjine promocije zajedno sedeli dok je on pričao o tome koja njena pesma mu se i zašto najviše sviđa, recitujući. Najteži joj je u životu bio dan kada ju je u trenutku napustio. Kaže, od bola i šoka ruke su je bile izdale, nije mogla da kuca pesme na tastaturi, pa je počela da piše olovkom. Dve poslednje zbirke nastale su kao rukopisi u svesci.

Životni moto: moram

„Ali, uvek me je kad je najteže ’držao’ moj moto: Moram. Kad ne mogu, znači, moram, htela bih tome sve da vas naučim. Taj princip u životu se vežba. Recimo, kad vam je najteže, baš tad vežbajte, hodajte, radite. Efekat je stostruk. Izvlačite iz sebe maksimum. Sve uspehe i priznanja izvlačite iz sebe, ne iz drugih, ali treba voleti sebe i s tim samopouzdanjem verovati u ljude s kojima živimo. Rekla bih da je moja poruka da se izborite za slobodu mišljenja i stvaranja, da volite ono što radite i radite ono što volite. Ali, pre svega, važno je voleti i poštovati svoju zemlju i stvarati za nju. Učila me je tome moja nana Krista, Sremica i prvoborac koja je znala u ratu da napije Nemce u Laćarku dudovačom, a onda grabi municiju i nosi je Pinkiju, odakle su je slali u partizanski štab. Borba je bila u osnovi mog vaspitanja u porodici solunskih ratnika i partizanskih prvoboraca, što je vidljivo u mojoj zbirci ’Vez mačem’, napisanoj povodom NATO bombardovanja Srbije i predstavljenoj u Narodnom pozorištu. Braniti svoj lični i otadžbinski stav ponašanjem i delom, moj je život”, kaže dr Zorica Mandarić.

U poslednjoj zbirci ona piše: „Ako ti je stalo do boljeg sveta, prepoznaćeš vodopad u ledu i dragulj u skamenjenom pogledu.”

Zapisano u večnosti

Kao piscu, Zorici Mandarić od mnogih najdraže su nagrade „Jefimijin vez”, „Povelja Morave”, „Milan Rakić”, posebno „Bagdalin” i „Prsten despota Stefana Lazarevića”, kao i Nacionalno priznanje Republike Srbije za doprinos kulturi i proglašenje bardom na tribini UKS „Zapisano u večnosti”.

Od likovnih nagrada najdraža joj je „Majski cvet Republike Srbije” za doprinos umetničkom amaterizmu: „Pisala, sam crtala i vajala kao dete. Dok nisam diplomirala na medicini intenzivno sam se angažovala u velikom jugoslovenskom likovnom klubu ’Đuro Salaj’ i zalagala se za razvoj amaterizma i inovacije.” Imala je šest samostalnih izložbi, učestvovala na više od 100 zajedničkih postavki slika i primenjene umetnosti. Dobitnik je plaketa gradova Beograda i Zagreba za likovno stvaralaštvo.

Duga saradnja sa „Politikom”

Zorica Mandarić često je bila saradnik „Politike” kada su umetničke teme u pitanju, na stranicama novina, ali i u nekadašnjim emisijama Radio i TV Politike. U emisiji „Nešto više” uvršćena je u naša tri najveća lekara stvaraoca, pored Laze Lazarevića i Arčibalda Rajsa. Osnivač je Udruženja žena lekara pisaca.

Teški dani za Udruženje književnika

Poslednjih decenija Udruženje književnika Srbije prinuđeno je da se bori s nemarnošću društva i izostankom finansijske podrške, što, naravno, izaziva mnogo bure i probleme neknjiževne prirode, te i poremećaje međusobnih odnosa, kaže Zorica Mandarić.

„Pisac je da piše, a ne da brine o opstanku i izlaže se se stresovima zbog kojih svake godine oko 40 naših članova ode s ovog sveta. Naravno da se odnosi uzdrmavaju kad niko ne haje što se malo pomalo oduzima prostora zgrade i dvorišta književnih udruženja za potrebe privatne kafane u prizemlju, što se urušavaju plafoni prostorija u kojima se radi i novčana pomoć ostaje na obećanjima. Opšte stanje u kulturi je slično, ali je neshvatljiva indolencija javnosti prema ovakvom stanju svojih književnih pregalaca. A vi me pitate o prilikama u udruženju. Pa eto, pozivam vas medije na podršku u poboljšanju uslova našeg rada, što je pre svega odgovornost republike i grada Beograda”, kaže Mandarićeva, koja je bila dugo na raznim višim funkcijama u UKS.