Деца без граница

Границе у васпитавању деце морају да постоје, али границе нису исто што и строгост, закључак је који се наметне после слушања др Биљане Пиргић, дечјег и адолесцентског психијатра и психоаналитичког психотерапеута, која примећује да се родитељи учестало јављају за савет јер не разумеју своју децу и нису сигурни да правилно поступају.

– Није исто бити родитељ бебе, детета од једне, две, три године, малишана предшколског или школског узраста, адолесцента. Чак и адолесценција има своје фазе, па није исто адолесцент од 13-14 година, 17, 18 или 23. Значи, као што дете пролази свој пут психолошког развоја, тако и родитељи пролазе свој развојни пут. Понашање зависи од тога како се дете осећа. Да би родитељи могли да разумеју осећања свога детета морају да буду спремни да разумеју сопствена. Та врста разумевања родитеља и деце базирана је на емоционалном искуству ‒ закључује др Пиргић.

Све почиње са зачећем

Стручњаци последњих деценија све више говоре да развој не почиње рођењем детета него интраутерино.

– Од самог почетка трудноће јако је важно како се мајка осећа, на који начин фантазира када мисли о својој будућој беби, какве односе има са партнером, да ли се та трудноћа одвија у љубави, благостању и миру или у тензији. Мајка када је смирена потпуно је другачији пулс, другачије се осећа и та телесна пријатност се преноси на плод. Када је узнемирена, под стресом, мења се хемија у организму и то региструје плод. Важно је и како протиче порођај, да ли постоје трауматска искуства праћена и психолошким, јер све то представља потенцијалну препреку за један фин и хармонизован однос мајке и бебе ‒ напомиње др Биљана Пиргић и појашњава зашто наглашава хармонизовани однос.

– То је база по којој се види како мајка и беба комуницирају. Главна емоционална искуства су у првих 8-10 месеци, када нема речи. Мајка препознаје шта детету треба интуитивно. Као што одрасли могу да осете када им неко прија или не прија. Тако и мајка са бебом комуницира невербално и у тој првој фази живота развијају се у психолошком смислу најтананије ствари ‒ каже дечји психијатар.

Примарне потребе новорођенчета су потреба за храњењем, држањем, пресвлачењем. Све то има и пратеће психолошко значење.

– Пословица каже: „Што се посиса са мајчиним млеком то до краја живота остаје и чува нас.” Не мисли се само на храну, млеко које дете попије, већ су то сва она љубав, тепања, мамина брижност и труд да разуме спонтане гестове своје бебе ‒ објашњава др Пиргић.

Зашто спонтане?

– Важно је да мајка не подиже дете по „књизи” и ономе што је научила и шта јој је речено. Већ да у сусрету са својом бебом направи истински сусрет, препозна њена осећања и одговори на њих.

Држање. Зашто је важно?

– Беба у стомаку има континуитет држања. Мајчине руке су продужетак тог осећања да је држано, у физичком смислу то значи да има ослонац, а у психолошком је паралела са разумевањем. Значи ми треба увек да их „држимо”, ментално у уму, да препознамо како се осећају и шта им треба. Како дете расте потребе за „држањем” се усложњавају.

Друга година „боји” живот

Друга година и улазак у трећу, када дете прохода, проговори, јако је значајна. У том периоду је кључно успостављање граница.

– Родитељи често пропусте ту прилику, па са забранама крећу када дете крене у школу. Неки се чак и успавају па тек када деца уђу у пубертет и постану непослушна врате филм и схвате, када затраже помоћ и консултације, да они никад нису ни поставили јасне границе своме детету.

Када се поставља граница?

– Границе се постављају од почетка, редом. Мајка зна када дете доји, када треба да спава. То не треба да буде строго књишки, већ прилагођено беби. Када дете напуни две године и почне више да се креће по простору, све више провоцира. Оно одмах примети шта родитељи не дозвољавају, шта не сме. И како то често родитељи кажу – гледа ме безобразно и посеже баш за оним што не сме. Наравно здраво дете ће да испитује да ли су границе постојане, доследне. На родитељима је да истрају у својим одлукама ‒ поручује др Пиргић и наглашава:

– Границе се постављају без освете и колапса. Освета би биле батине, колапс, страх и попуштање детету – те крајности су штетне по малишане и дају исте резултате. Она коју кажњавају су пуна гнева, љутње, имају потребу за одмаздом и покушавају силом да добију оно што желе. Деци којој се попушта, „аргумент” су вриска и плач, јер предосећају да ће ако буду инсистирала, родитељи да попусте. Зато је јако важно да одрасли воде рачуна да ако нешто не дозвољавају данас то не допуштају уопште.

Важна основа подизања деце је љубав.

– Сваки родитељ воли дете, али овде не мислим на ону себичну љубав ‒ ја волим дете зато што је моје, онакво какво сам га ја замислио. То је посесивна љубав. Мислим на љубав јеванђељску, у којој треба да се развија саосећајна љубав. Да дете волимо и када је слабо, неуспешно у школи и када нешто не уме. Ако родитељ може да издржи то дететово стање, да му покаже како да изиђе с тим на крај, то је добар пример.

Родитељи греше зато што од старта очекују да им дете буде савршено, да све зна, све уме. Диве му се када нешто уме, онда то прејудицирају. Праве од њих мале нарцисе који мисле да треба да изазивају само реакцију дивљења. Основно је научити дете да када је слабо или погреши да уме да призна слабост, прихвати грешку, извини се и да има намеру и настојање да поправи грешку.