Deca bez granica

Granice u vaspitavanju dece moraju da postoje, ali granice nisu isto što i strogost, zaključak je koji se nametne posle slušanja dr Biljane Pirgić, dečjeg i adolescentskog psihijatra i psihoanalitičkog psihoterapeuta, koja primećuje da se roditelji učestalo javljaju za savet jer ne razumeju svoju decu i nisu sigurni da pravilno postupaju.

– Nije isto biti roditelj bebe, deteta od jedne, dve, tri godine, mališana predškolskog ili školskog uzrasta, adolescenta. Čak i adolescencija ima svoje faze, pa nije isto adolescent od 13-14 godina, 17, 18 ili 23. Znači, kao što dete prolazi svoj put psihološkog razvoja, tako i roditelji prolaze svoj razvojni put. Ponašanje zavisi od toga kako se dete oseća. Da bi roditelji mogli da razumeju osećanja svoga deteta moraju da budu spremni da razumeju sopstvena. Ta vrsta razumevanja roditelja i dece bazirana je na emocionalnom iskustvu ‒ zaključuje dr Pirgić.

Sve počinje sa začećem

Stručnjaci poslednjih decenija sve više govore da razvoj ne počinje rođenjem deteta nego intrauterino.

– Od samog početka trudnoće jako je važno kako se majka oseća, na koji način fantazira kada misli o svojoj budućoj bebi, kakve odnose ima sa partnerom, da li se ta trudnoća odvija u ljubavi, blagostanju i miru ili u tenziji. Majka kada je smirena potpuno je drugačiji puls, drugačije se oseća i ta telesna prijatnost se prenosi na plod. Kada je uznemirena, pod stresom, menja se hemija u organizmu i to registruje plod. Važno je i kako protiče porođaj, da li postoje traumatska iskustva praćena i psihološkim, jer sve to predstavlja potencijalnu prepreku za jedan fin i harmonizovan odnos majke i bebe ‒ napominje dr Biljana Pirgić i pojašnjava zašto naglašava harmonizovani odnos.

– To je baza po kojoj se vidi kako majka i beba komuniciraju. Glavna emocionalna iskustva su u prvih 8-10 meseci, kada nema reči. Majka prepoznaje šta detetu treba intuitivno. Kao što odrasli mogu da osete kada im neko prija ili ne prija. Tako i majka sa bebom komunicira neverbalno i u toj prvoj fazi života razvijaju se u psihološkom smislu najtananije stvari ‒ kaže dečji psihijatar.

Primarne potrebe novorođenčeta su potreba za hranjenjem, držanjem, presvlačenjem. Sve to ima i prateće psihološko značenje.

– Poslovica kaže: „Što se posisa sa majčinim mlekom to do kraja života ostaje i čuva nas.” Ne misli se samo na hranu, mleko koje dete popije, već su to sva ona ljubav, tepanja, mamina brižnost i trud da razume spontane gestove svoje bebe ‒ objašnjava dr Pirgić.

Zašto spontane?

– Važno je da majka ne podiže dete po „knjizi” i onome što je naučila i šta joj je rečeno. Već da u susretu sa svojom bebom napravi istinski susret, prepozna njena osećanja i odgovori na njih.

Držanje. Zašto je važno?

– Beba u stomaku ima kontinuitet držanja. Majčine ruke su produžetak tog osećanja da je držano, u fizičkom smislu to znači da ima oslonac, a u psihološkom je paralela sa razumevanjem. Znači mi treba uvek da ih „držimo”, mentalno u umu, da prepoznamo kako se osećaju i šta im treba. Kako dete raste potrebe za „držanjem” se usložnjavaju.

Druga godina „boji” život

Druga godina i ulazak u treću, kada dete prohoda, progovori, jako je značajna. U tom periodu je ključno uspostavljanje granica.

– Roditelji često propuste tu priliku, pa sa zabranama kreću kada dete krene u školu. Neki se čak i uspavaju pa tek kada deca uđu u pubertet i postanu neposlušna vrate film i shvate, kada zatraže pomoć i konsultacije, da oni nikad nisu ni postavili jasne granice svome detetu.

Kada se postavlja granica?

– Granice se postavljaju od početka, redom. Majka zna kada dete doji, kada treba da spava. To ne treba da bude strogo knjiški, već prilagođeno bebi. Kada dete napuni dve godine i počne više da se kreće po prostoru, sve više provocira. Ono odmah primeti šta roditelji ne dozvoljavaju, šta ne sme. I kako to često roditelji kažu – gleda me bezobrazno i poseže baš za onim što ne sme. Naravno zdravo dete će da ispituje da li su granice postojane, dosledne. Na roditeljima je da istraju u svojim odlukama ‒ poručuje dr Pirgić i naglašava:

– Granice se postavljaju bez osvete i kolapsa. Osveta bi bile batine, kolaps, strah i popuštanje detetu – te krajnosti su štetne po mališane i daju iste rezultate. Ona koju kažnjavaju su puna gneva, ljutnje, imaju potrebu za odmazdom i pokušavaju silom da dobiju ono što žele. Deci kojoj se popušta, „argument” su vriska i plač, jer predosećaju da će ako budu insistirala, roditelji da popuste. Zato je jako važno da odrasli vode računa da ako nešto ne dozvoljavaju danas to ne dopuštaju uopšte.

Važna osnova podizanja dece je ljubav.

– Svaki roditelj voli dete, ali ovde ne mislim na onu sebičnu ljubav ‒ ja volim dete zato što je moje, onakvo kakvo sam ga ja zamislio. To je posesivna ljubav. Mislim na ljubav jevanđeljsku, u kojoj treba da se razvija saosećajna ljubav. Da dete volimo i kada je slabo, neuspešno u školi i kada nešto ne ume. Ako roditelj može da izdrži to detetovo stanje, da mu pokaže kako da iziđe s tim na kraj, to je dobar primer.

Roditelji greše zato što od starta očekuju da im dete bude savršeno, da sve zna, sve ume. Dive mu se kada nešto ume, onda to prejudiciraju. Prave od njih male narcise koji misle da treba da izazivaju samo reakciju divljenja. Osnovno je naučiti dete da kada je slabo ili pogreši da ume da prizna slabost, prihvati grešku, izvini se i da ima nameru i nastojanje da popravi grešku.