И кување кафе мора да се воли
Студент Павле Савић отворио је малену кафетерију и први почео самостални бизнис док су га две сестре и брат претекли у завршавању факултета. Еспресо кува уз музику Френка Синатре с грамофона и ужива колико и његове муштерије
Годинама је Македонска 34 у Београду била позната по излогу кравата Лубардиних за господу од стила и ешарпи за даме. А онда се једно јутро на вратима – тачније једном крилу врата – за два ту нема простора, појавио шанк и натпис: кафетерија Холи Бинс (Holly Beans).
Толико је мала та кафетерија да се тешко примети, али опојни мирис кафе непогрешиво води до шанка. Велики избор кафе за успут, ношење или како се одомаћило „за понети” што „Политикини” лектори не одобравају, привукао је пажњу поспаних пролазника и пословног света који има толико времена да сачека да се кафа скува, па онда трком у нове радне победе.
Црни мачак као заштитни знак
Кафа, та што се носи, може да се купи скоро на савком београдском ћошку. Али у маленој кафетерији у Македонској, чији заштитни знак је црни мачак, пажњу поред подужег списка оваквих и онаквих „кафе лата”, с укусом карамела или пеперминта, пажњу плени љубазност старијег господина, који ради пре подне.
По подне кафу кува младић и, види чуда, у тренуцима предаха уместо мобилног телефона у руци држи књигу „Мајстор и Маргарита” Михаила Булгакова.
Музика с грамофона. Игла на винилу Френка Синатре улепшава чекање на чаробни напитак који се не убраја у основне животне намирнице, а опет као што рече Момо Капор: „Чини се, без свега можемо, сем без ње.”
У жељи да сазнамо ко су нове комшије преко пута зграде „Политике” свратили смо на један продужени еспресо од чисте арабике из Бразила, тако пише на огласној табли.
Када смо видели понуду, предомислили смо се и одлучили за капучино с мотивом лале, тип украшавања кафе с млечном пеном.
Уз кафу заподенусмо и разговор.
Павле Савић се, уз свесрдну помоћ оца Вељка, пре девет месеци одлучио да започне свој бизнис и отвори кафетерију. Било је потребно осмислити назив, знак, уредити локал.
– Тата ми је помогао да средимо простор и направимо шанк. Мало смо импровизовали, али се људима допало, тако да смо одустали од идеје да га мењамо, каже млади кафеџија и открива да је за лого заслужан његов кућни љубимац, црни мачор.
Павле је студент економије и има брата и две сестре, које су у Америци на школовању.
– Најстарија Сања је захваљујући стипендији завршила историју уметности на Универзитету Стенфорд, сада спрема докторат. Брат Сергеј завршио је ФОН и запослио се у Београду, а сестра Ива после завршених студија психологије, такође у Америци, спрема се за мастер студије у Грчкој. Ива повремено дође да ми помогне, воли да кува кафу – каже нам кроз осмех признајући да је он најмлађи и не тако вредан као они, ако се гледа школско образовање. Али за себе каже да је и најсамосталнији, уосталом – једини има свој бизнис.
Павле је као сва знатижељна деца овог света с две године сркнуо кафу из шољице, али га је мама упозорила да ће, ако буде пио кафу, да му израсте реп. Касније није пио, била му је горка, али се с временом навикао. Данас не само да воли да попије црни напитак већ и ужива у његовој припреми. Осим класичних топлих напитака на бази еспреса, ту су и ауторске варијације, на пример ,,Dirty Macha Latte” или ,,Hangover Coffee”.
Открива и где је научио да кува кафу:
– Код куће се пије домаћа кафа. Сестре су из Америке доносиле разне врсте кафе, које сам све пробао. Рано сам почео да радим, са 17 година. Када немаш завршен занат или средњу школу, ту је посао конобара или шанкера. Кренуо сам да радим у кафићима. Шанк ми је био прихватљивији, волим да имам неки свој простор. Тако сам почео да правим кафу.
Објашњава како постоје различите технике припреме кафе, чак и простор да се експериментише, а бира се она метода која некоме најбоље лежи.
Сусрети с људима
– Ако се мени нека кафа не свиђа, нема смисла ни продавати је – закључује.
Да је на добром путу потврда му је више пословних понуда за сарадњу. Оно што га посебно радује су сусрети с људима од којих, како каже, свашта може да чује и научи.
А грамофон?
– Намучили смо се с њим. Никада га нисам имао, а желео сам. Нисам знао да су потребна и појачала. На крају је све повезано, а за плоче једном недељно одемо на неку бувљу пијацу, нађе се. Волим да пуштам евергрин, соул, џез, нешто лаганије.
Што се тиче читања књига, Павле лаконски одговара: „Ако мама чита, читаћеш и ти, а моја Зорица јесте.”
Додаје и да је најстарија сестра Сања велики љубитељ књиге, посебно поезије коју и пише и да је често читао да би њу импресионирао, па му је прешло у навику.
Сад је и нама јасно одакле слоган на улазу: „Ружа је црвена, на њој бубамара, у нашој кафетерији еспресо за 100 динара.”
