I kuvanje kafe mora da se voli
Student Pavle Savić otvorio je malenu kafeteriju i prvi počeo samostalni biznis dok su ga dve sestre i brat pretekli u završavanju fakulteta. Espreso kuva uz muziku Frenka Sinatre s gramofona i uživa koliko i njegove mušterije
Godinama je Makedonska 34 u Beogradu bila poznata po izlogu kravata Lubardinih za gospodu od stila i ešarpi za dame. A onda se jedno jutro na vratima – tačnije jednom krilu vrata – za dva tu nema prostora, pojavio šank i natpis: kafeterija Holi Bins (Holly Beans).
Toliko je mala ta kafeterija da se teško primeti, ali opojni miris kafe nepogrešivo vodi do šanka. Veliki izbor kafe za usput, nošenje ili kako se odomaćilo „za poneti” što „Politikini” lektori ne odobravaju, privukao je pažnju pospanih prolaznika i poslovnog sveta koji ima toliko vremena da sačeka da se kafa skuva, pa onda trkom u nove radne pobede.
Crni mačak kao zaštitni znak
Kafa, ta što se nosi, može da se kupi skoro na savkom beogradskom ćošku. Ali u malenoj kafeteriji u Makedonskoj, čiji zaštitni znak je crni mačak, pažnju pored podužeg spiska ovakvih i onakvih „kafe lata”, s ukusom karamela ili peperminta, pažnju pleni ljubaznost starijeg gospodina, koji radi pre podne.
Po podne kafu kuva mladić i, vidi čuda, u trenucima predaha umesto mobilnog telefona u ruci drži knjigu „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova.
Muzika s gramofona. Igla na vinilu Frenka Sinatre ulepšava čekanje na čarobni napitak koji se ne ubraja u osnovne životne namirnice, a opet kao što reče Momo Kapor: „Čini se, bez svega možemo, sem bez nje.”
U želji da saznamo ko su nove komšije preko puta zgrade „Politike” svratili smo na jedan produženi espreso od čiste arabike iz Brazila, tako piše na oglasnoj tabli.
Kada smo videli ponudu, predomislili smo se i odlučili za kapučino s motivom lale, tip ukrašavanja kafe s mlečnom penom.
Uz kafu zapodenusmo i razgovor.
Pavle Savić se, uz svesrdnu pomoć oca Veljka, pre devet meseci odlučio da započne svoj biznis i otvori kafeteriju. Bilo je potrebno osmisliti naziv, znak, urediti lokal.
– Tata mi je pomogao da sredimo prostor i napravimo šank. Malo smo improvizovali, ali se ljudima dopalo, tako da smo odustali od ideje da ga menjamo, kaže mladi kafedžija i otkriva da je za logo zaslužan njegov kućni ljubimac, crni mačor.
Pavle je student ekonomije i ima brata i dve sestre, koje su u Americi na školovanju.
– Najstarija Sanja je zahvaljujući stipendiji završila istoriju umetnosti na Univerzitetu Stenford, sada sprema doktorat. Brat Sergej završio je FON i zaposlio se u Beogradu, a sestra Iva posle završenih studija psihologije, takođe u Americi, sprema se za master studije u Grčkoj. Iva povremeno dođe da mi pomogne, voli da kuva kafu – kaže nam kroz osmeh priznajući da je on najmlađi i ne tako vredan kao oni, ako se gleda školsko obrazovanje. Ali za sebe kaže da je i najsamostalniji, uostalom – jedini ima svoj biznis.
Pavle je kao sva znatiželjna deca ovog sveta s dve godine srknuo kafu iz šoljice, ali ga je mama upozorila da će, ako bude pio kafu, da mu izraste rep. Kasnije nije pio, bila mu je gorka, ali se s vremenom navikao. Danas ne samo da voli da popije crni napitak već i uživa u njegovoj pripremi. Osim klasičnih toplih napitaka na bazi espresa, tu su i autorske varijacije, na primer ,,Dirty Macha Latte” ili ,,Hangover Coffee”.
Otkriva i gde je naučio da kuva kafu:
– Kod kuće se pije domaća kafa. Sestre su iz Amerike donosile razne vrste kafe, koje sam sve probao. Rano sam počeo da radim, sa 17 godina. Kada nemaš završen zanat ili srednju školu, tu je posao konobara ili šankera. Krenuo sam da radim u kafićima. Šank mi je bio prihvatljiviji, volim da imam neki svoj prostor. Tako sam počeo da pravim kafu.
Objašnjava kako postoje različite tehnike pripreme kafe, čak i prostor da se eksperimentiše, a bira se ona metoda koja nekome najbolje leži.
Susreti s ljudima
– Ako se meni neka kafa ne sviđa, nema smisla ni prodavati je – zaključuje.
Da je na dobrom putu potvrda mu je više poslovnih ponuda za saradnju. Ono što ga posebno raduje su susreti s ljudima od kojih, kako kaže, svašta može da čuje i nauči.
A gramofon?
– Namučili smo se s njim. Nikada ga nisam imao, a želeo sam. Nisam znao da su potrebna i pojačala. Na kraju je sve povezano, a za ploče jednom nedeljno odemo na neku buvlju pijacu, nađe se. Volim da puštam evergrin, soul, džez, nešto laganije.
Što se tiče čitanja knjiga, Pavle lakonski odgovara: „Ako mama čita, čitaćeš i ti, a moja Zorica jeste.”
Dodaje i da je najstarija sestra Sanja veliki ljubitelj knjige, posebno poezije koju i piše i da je često čitao da bi nju impresionirao, pa mu je prešlo u naviku.
Sad je i nama jasno odakle slogan na ulazu: „Ruža je crvena, na njoj bubamara, u našoj kafeteriji espreso za 100 dinara.”
