Поглед на Тиски кеј

Тиски кеј. С новобечејске стране  поглед пада преко реке на старобечејску шуму. У ово доба године на стази дугој четири километра влада мир, прође тек понека жена у шетњи с децом, али се у ваздуху осећа да ускоро почиње пролећни и летњи корзо. Не само зато што радници градског „Комуналца” маштовито припремају висеће жардинијере цвећа јаркоциклама боје, по којима је кеј препознатљив, већ се и газде чарди погађају с тамбурашима и кочијашима у ишчекивању шетача.

Како каже домаћин Саша Дујин, директор ТО Нови Бечеј, прошле године било је 18 одсто више туриста него претходне, а први месеци ове већ најављују надирање љубитеља банатске цветне варошице. У којој сви путеви воде од и до кеја.

Док разговарамо шетајући од храмова прошлих векова, поред модерних чарди, до плаже и марине, Дујин подсећа да се кеј изграђен 1978. године тада носио име  Едварда Кардеља. Такође, да су се у 18. веку Новобечејци изборили да се будимпештанским планом регулације тока Тисе прокопа канал који је реку која је претила изливањем довео до новобечејских кућа, направивши између два тока Бисерно острво, колевку аутохтоне и јединствене винске сорте мускат крокан.

На кеју су и амфитеатар, камени „Тиски цвет” посвећен палим борцима у НОБ-у, као и споменик руским ослободиоцима.

На шеталиште се наслањају велики парк пун птица и кафетерије закриљене шареним жардинијерама. Саша нас прво води до најзначајније тачке или центра кеја – Дома културе, некада куће богатог властелина и потом Радничког дома, на чијим зидовима је посвета у виду биографије композитора Јосифа Маринковића. У спомен овом Новобечејцу редовно се одржава фестивал „Обзорја на Тиси”, који је открио Расинског и друге младе наде класичне музике.

Данас место свих јавних дешавања, Дом културе познат је и по ликовној колонији „Тиска академија акварела” и њеној сталној поставци наших 46 најистакнутијих акварелиста.

Овде је одржана током новинарског обиласка града и конференција за штампу поводом 35 година „Битеф театра”, на којој је директор Милош Латиновић најавио овогодишње премијере.

У позоришној сали Дома одржавају се редовно Дани комедије „Јован Кнежевић Цаца”, названи по оснивачу првог позоришта Срба у Аустроугарској.

Археолошка налазишта Новог Бечеја – Арача и Борђош су исто стална поставка, коју нам је представила као водич Татјана Влашкалин: „У насељу које је лежало на старој обали реке пронађени су предмети који сведоче о животу у неолиту на овим просторима, као и они из винчанске културе и бронзаног доба. Мала вага, рало и харпун из ове поставке достигли су светску славу.”

У још једној сталној поставци „Нови Бечеј кроз епохе” приказана је богата култура околних двораца, уз изложбу грађанских хаљина из времена успона и процвата некад аустроугарске варошице, након ослобађања од Турака – које је тврђаву града коштало рушења. Како каже, за време Турака становници су бежали преко реке и тек тад је насељен Стари Бечеј, како га популарно многи крсте. Када су се по ослобођењу враћали, варош у процвату назвали су Нови Бечеј.

Данас су Стари и Нови спојени и мостом и чамцима. Татјана поносно показује на крају повељу по којој је Нови Бечеј пре 230 година добио статус вароши.

Један дан живота тиског цвета

Стижемо и до Тиских терми, смештених у здању старог хотела на кеју које је реновирано пре десет година. У последње две додати су му базени, јер је с новом бушотином откривена лековита термоминерална вода која, по потврдама истраживања, може омогућити Новом Бечеју и статус бањског лечилишта. Вода добра за псоријазу, екцеме, као и реуматска обољења, користи се по препорукама лекара, а привукла је и нове стране туристе. Тим пре што однедавно овде постоји и хипербарична комора.

„Све више је заинтересованих за бањски опоравак, од све чешћих туриста из Истре, који дођу да се код нас зими одморе од туризма, до оних из Румуније, који уз спа траже добар провод и редовно – песме Лепе Брене, сећајући се још гостовања из бивше Југославије”, прича Дујин.

Пун пансион у спа смештају је 35 евра, лекарске услуге се додатно плаћају, али овде не мора да се спава. Мађарски туристи више долазе због чарди и музике, али и због забавних и културних програма поред реке, нарочито у време разноликих манифестација за градску славу Велику Госпојину када, кажу, „кеј сија као звезда”.

Идемо даље до малог пристаништа. Поглед на тиско шеталиште с бродића бележи „разгледницу” на којој се истичу најстарији православни храмови у Војводини: мала црква од плетива и набоја подигнута на месту манастира који су Турци спалили, али и већа чији се торањ надвија над сликом града (у којем су, иначе, исто старе и вредне евангелистичка и католичка црква). Оба православна храма посвећена су Светом Николи и грађена су половином 18. века, али се неретко домаћини препиру који је пре подигнут. Прича се да је звоно срушеног старог храма остало у бедемима Тиског кеја и да спречава продирање реке у малу цркву.  Велико невреме је 1931. срушило торањ велике цркве и уместо њега привремено је изграђен нови, али краћи од претходног. На негодовања грађана због изгубљеног торња који је остао на сликама Бечеја, обећано је да ће поново бити саграђен. Али следе светска финансијска криза, рат, а онда и комунизам, те до тога није дошло, чак ни 2011. када је црква рестаурирана. Иконостас је насликао Стефан Гавриловић, а зидне слике српски романтичар Павле Симић.

Вожња бродом најлепша је када цвета тиски цвет. То је назив инсекта чија се ларва, пошто три године проведе у муљу, претвара у водени цвет. Као лептир започиње „смртоносни” љубавни лет размножавања, после чега оставља свој једнодневни живот на површини Тисе. Река средином јуна изгледа као велико цветно поље. Манифестација „Кад Тиса цвета”, коју прате тамбураши, концерти и бродарење траје осам дана, колико и необични цват. Тачно време „цветања” реке никада се не зна.

Кочијаши и тамбураши

Новобечејски кочијаши парадирају кејом у време манифестација јер је компликовано припремати коње за по једну туру, каже директор ТО Саша Дујин. „То су парадни, не радни коњи и треба их одморне заморити, а не враћати у шталу полудивље. То су коњи из домаћинстава, а њихове газде организују и мале школе јахања за децу.” Током манифестација су цене вожње кочијом или јахања ниже. У приватном смештају ноћење је око 2.000 динара с доручком.

Бундашкењер, лангош и крокан

Велики специјалитет овде је бундашкењер, у преводу хлеб у бунди. То је наквашено парче хлеба с измућеним јајима, испржено потом на врелој масноћи, зове се и квашеница или прженица. Лангош, тестенина с белим луком и сиром, још је омиљенија. Танка тестенина спрема се слично крофнама или прженицама, преко ње се изрендају сир и бели лук. Слатко-кисела јела су овде популарна. Таква су и резанца од киселог купуса, која су слатка.

Арача сведочанство Деспота Стефана

У насељима на периферији Новог Бечеја има више знаменитости, међу којима су Главашева и Толстојева кућа, резерват птица Слано Копово и најстарији трактор у Новом Милошеву, црква с необичним Исусом у насељу Кумане, али једно од најзначајнијих места је Арача. На 17 километара од града макадамском стазом стиже се до рушевина храма који је мењао господаре. Некадашња бенедиктинска опатија саграђена је још 1230, а након страдања обновљена је залагањем краљице Јелисавете Котроманић Анжујске 1370. године када је добила готски торањ.  Доспела је у посед деспота Стефана Лазаревића 1417. године, а према документима у њој је тада живео његов намесник Брајан. У 16. веку претворена је у тврђаву. Као и насеље около, припадала је српском становништву све док је Турци освајачи нису спалили. Мешавина је различитих стилова и храмова. Данас преосталим украсима плени заљубљенике у уметност и историју. Дефиле средњoвековних коњаника на „Пикнику на Арачи” је још једна традиција, прича водич Татјана Влашкалин.