Pogled na Tiski kej

Tiski kej. S novobečejske strane  pogled pada preko reke na starobečejsku šumu. U ovo doba godine na stazi dugoj četiri kilometra vlada mir, prođe tek poneka žena u šetnji s decom, ali se u vazduhu oseća da uskoro počinje prolećni i letnji korzo. Ne samo zato što radnici gradskog „Komunalca” maštovito pripremaju viseće žardinijere cveća jarkociklama boje, po kojima je kej prepoznatljiv, već se i gazde čardi pogađaju s tamburašima i kočijašima u iščekivanju šetača.

Kako kaže domaćin Saša Dujin, direktor TO Novi Bečej, prošle godine bilo je 18 odsto više turista nego prethodne, a prvi meseci ove već najavljuju nadiranje ljubitelja banatske cvetne varošice. U kojoj svi putevi vode od i do keja.

Dok razgovaramo šetajući od hramova prošlih vekova, pored modernih čardi, do plaže i marine, Dujin podseća da se kej izgrađen 1978. godine tada nosio ime  Edvarda Kardelja. Takođe, da su se u 18. veku Novobečejci izborili da se budimpeštanskim planom regulacije toka Tise prokopa kanal koji je reku koja je pretila izlivanjem doveo do novobečejskih kuća, napravivši između dva toka Biserno ostrvo, kolevku autohtone i jedinstvene vinske sorte muskat krokan.

Na keju su i amfiteatar, kameni „Tiski cvet” posvećen palim borcima u NOB-u, kao i spomenik ruskim oslobodiocima.

Na šetalište se naslanjaju veliki park pun ptica i kafeterije zakriljene šarenim žardinijerama. Saša nas prvo vodi do najznačajnije tačke ili centra keja – Doma kulture, nekada kuće bogatog vlastelina i potom Radničkog doma, na čijim zidovima je posveta u vidu biografije kompozitora Josifa Marinkovića. U spomen ovom Novobečejcu redovno se održava festival „Obzorja na Tisi”, koji je otkrio Rasinskog i druge mlade nade klasične muzike.

Danas mesto svih javnih dešavanja, Dom kulture poznat je i po likovnoj koloniji „Tiska akademija akvarela” i njenoj stalnoj postavci naših 46 najistaknutijih akvarelista.

Ovde je održana tokom novinarskog obilaska grada i konferencija za štampu povodom 35 godina „Bitef teatra”, na kojoj je direktor Miloš Latinović najavio ovogodišnje premijere.

U pozorišnoj sali Doma održavaju se redovno Dani komedije „Jovan Knežević Caca”, nazvani po osnivaču prvog pozorišta Srba u Austrougarskoj.

Arheološka nalazišta Novog Bečeja – Arača i Borđoš su isto stalna postavka, koju nam je predstavila kao vodič Tatjana Vlaškalin: „U naselju koje je ležalo na staroj obali reke pronađeni su predmeti koji svedoče o životu u neolitu na ovim prostorima, kao i oni iz vinčanske kulture i bronzanog doba. Mala vaga, ralo i harpun iz ove postavke dostigli su svetsku slavu.”

U još jednoj stalnoj postavci „Novi Bečej kroz epohe” prikazana je bogata kultura okolnih dvoraca, uz izložbu građanskih haljina iz vremena uspona i procvata nekad austrougarske varošice, nakon oslobađanja od Turaka – koje je tvrđavu grada koštalo rušenja. Kako kaže, za vreme Turaka stanovnici su bežali preko reke i tek tad je naseljen Stari Bečej, kako ga popularno mnogi krste. Kada su se po oslobođenju vraćali, varoš u procvatu nazvali su Novi Bečej.

Danas su Stari i Novi spojeni i mostom i čamcima. Tatjana ponosno pokazuje na kraju povelju po kojoj je Novi Bečej pre 230 godina dobio status varoši.

Jedan dan života tiskog cveta

Stižemo i do Tiskih termi, smeštenih u zdanju starog hotela na keju koje je renovirano pre deset godina. U poslednje dve dodati su mu bazeni, jer je s novom bušotinom otkrivena lekovita termomineralna voda koja, po potvrdama istraživanja, može omogućiti Novom Bečeju i status banjskog lečilišta. Voda dobra za psorijazu, ekceme, kao i reumatska oboljenja, koristi se po preporukama lekara, a privukla je i nove strane turiste. Tim pre što odnedavno ovde postoji i hiperbarična komora.

„Sve više je zainteresovanih za banjski oporavak, od sve češćih turista iz Istre, koji dođu da se kod nas zimi odmore od turizma, do onih iz Rumunije, koji uz spa traže dobar provod i redovno – pesme Lepe Brene, sećajući se još gostovanja iz bivše Jugoslavije”, priča Dujin.

Pun pansion u spa smeštaju je 35 evra, lekarske usluge se dodatno plaćaju, ali ovde ne mora da se spava. Mađarski turisti više dolaze zbog čardi i muzike, ali i zbog zabavnih i kulturnih programa pored reke, naročito u vreme raznolikih manifestacija za gradsku slavu Veliku Gospojinu kada, kažu, „kej sija kao zvezda”.

Idemo dalje do malog pristaništa. Pogled na tisko šetalište s brodića beleži „razglednicu” na kojoj se ističu najstariji pravoslavni hramovi u Vojvodini: mala crkva od pletiva i naboja podignuta na mestu manastira koji su Turci spalili, ali i veća čiji se toranj nadvija nad slikom grada (u kojem su, inače, isto stare i vredne evangelistička i katolička crkva). Oba pravoslavna hrama posvećena su Svetom Nikoli i građena su polovinom 18. veka, ali se neretko domaćini prepiru koji je pre podignut. Priča se da je zvono srušenog starog hrama ostalo u bedemima Tiskog keja i da sprečava prodiranje reke u malu crkvu.  Veliko nevreme je 1931. srušilo toranj velike crkve i umesto njega privremeno je izgrađen novi, ali kraći od prethodnog. Na negodovanja građana zbog izgubljenog tornja koji je ostao na slikama Bečeja, obećano je da će ponovo biti sagrađen. Ali slede svetska finansijska kriza, rat, a onda i komunizam, te do toga nije došlo, čak ni 2011. kada je crkva restaurirana. Ikonostas je naslikao Stefan Gavrilović, a zidne slike srpski romantičar Pavle Simić.

Vožnja brodom najlepša je kada cveta tiski cvet. To je naziv insekta čija se larva, pošto tri godine provede u mulju, pretvara u vodeni cvet. Kao leptir započinje „smrtonosni” ljubavni let razmnožavanja, posle čega ostavlja svoj jednodnevni život na površini Tise. Reka sredinom juna izgleda kao veliko cvetno polje. Manifestacija „Kad Tisa cveta”, koju prate tamburaši, koncerti i brodarenje traje osam dana, koliko i neobični cvat. Tačno vreme „cvetanja” reke nikada se ne zna.

Kočijaši i tamburaši

Novobečejski kočijaši paradiraju kejom u vreme manifestacija jer je komplikovano pripremati konje za po jednu turu, kaže direktor TO Saša Dujin. „To su paradni, ne radni konji i treba ih odmorne zamoriti, a ne vraćati u štalu poludivlje. To su konji iz domaćinstava, a njihove gazde organizuju i male škole jahanja za decu.” Tokom manifestacija su cene vožnje kočijom ili jahanja niže. U privatnom smeštaju noćenje je oko 2.000 dinara s doručkom.

Bundaškenjer, langoš i krokan

Veliki specijalitet ovde je bundaškenjer, u prevodu hleb u bundi. To je nakvašeno parče hleba s izmućenim jajima, isprženo potom na vreloj masnoći, zove se i kvašenica ili prženica. Langoš, testenina s belim lukom i sirom, još je omiljenija. Tanka testenina sprema se slično krofnama ili prženicama, preko nje se izrendaju sir i beli luk. Slatko-kisela jela su ovde popularna. Takva su i rezanca od kiselog kupusa, koja su slatka.

Arača svedočanstvo Despota Stefana

U naseljima na periferiji Novog Bečeja ima više znamenitosti, među kojima su Glavaševa i Tolstojeva kuća, rezervat ptica Slano Kopovo i najstariji traktor u Novom Miloševu, crkva s neobičnim Isusom u naselju Kumane, ali jedno od najznačajnijih mesta je Arača. Na 17 kilometara od grada makadamskom stazom stiže se do ruševina hrama koji je menjao gospodare. Nekadašnja benediktinska opatija sagrađena je još 1230, a nakon stradanja obnovljena je zalaganjem kraljice Jelisavete Kotromanić Anžujske 1370. godine kada je dobila gotski toranj.  Dospela je u posed despota Stefana Lazarevića 1417. godine, a prema dokumentima u njoj je tada živeo njegov namesnik Brajan. U 16. veku pretvorena je u tvrđavu. Kao i naselje okolo, pripadala je srpskom stanovništvu sve dok je Turci osvajači nisu spalili. Mešavina je različitih stilova i hramova. Danas preostalim ukrasima pleni zaljubljenike u umetnost i istoriju. Defile srednjovekovnih konjanika na „Pikniku na Arači” je još jedna tradicija, priča vodič Tatjana Vlaškalin.