Што је драгоцено, то је крхко

У ери у којој је рат постао свакодневна реалност и бијенале уметности у Венецији постало је место на којем се преламају ратне и геополитичке тензије. На претходном бијеналу (2022) уметници и кустоси изабрани за Павиљон Русије повукли су се због инвазије на Украјину. И ове године Руси не учествују.

Нови рат донео је нове протесте. Испред Павиљона Израела стоје војници. Првог дана отварања бијенала за новинаре и стручњаке догодиле су се демонстрације испред израелског и павиљона САД (они су готово један до другог) уз паролу „From the river to the sea, Palestina must be free”. На земљи побацани леци „Не смрти у Венецији. Не геноцидном павиљону”.

Израелски павиљон је затворен. На вратима стоји обавештење уметнице Рут Патир да ће изложба бити отворена „тек када дође до ослобађања талаца и споразума о прекиду ватре”. Посетиоци гвире кроз стакло где се назире видео-инсталација Motherland, с представом анимираних археолошких артефаката – женских фигурина које датирају од 800. до 600. године пре нове ере. Напуштене жене из прошлости цивилизације... 

Подсетимо да је још у фебруару више од 23.000 људи потписало петицију да Израел не учествује на овогодишњем бијеналу у Венецији, али су италијанске власти одбиле тај захтев.

Овогодишње, 60. издање бијенала уметности у Венецији има тему „Странци свуда”, према замисли главног кустоса Бразилца Адријана Педросе. Укратко – мигрантска криза, преиспитивање колонијализма, права етничких, друштвених и родних мањина – кључни су проблеми око којих су фокусирани радови уметника.

На бијеналу учествује 88 националних павиљона, а у Централном павиљону у Ђардинима и простору Арсенали радове излаже 330 уметника по позиву Адријана Педросе.

Простор Арсенала отвара награђена инсталација новозеландског Матахо колектива („Златни лав” за најбољег уметника) који чине четири уметнице маорског порекла. Монументална светлећа ткана структура премрежава зидове и плафон просторије, а термин „такапау” у називу инсталације односи се на фино ткане простирке које се традиционално користе посебно у церемонијама током порођаја.

„Импресивна величина тог рада представља инжењерски подухват који је вероватно било могуће постићи једино заједничком снагом и креативношћу групе. Блистав узорак сенки на зидовима и поду асоцира на технике предака и гестове који упућују на будућу употребу таквих техника”, истиче се у образложењу жирија.

На тему „Странци свуда” (такође у Арсеналима) занимљив је визуелни одговор француско-мароканске уметнице Бушре Калили и њен рад Мапирање путовања. Он се састоји од осам видео-снимака направљених од једног дугачког статичног снимка без резова, а фокус је на мапи, односно руци која држи маркер и у реалном времену осликава дуга, мукотрпна и опасна путовања, уз глас емигранта, путника који наводи одакле је кренуо и где се све и како кретао. Има заиста невероватних прича, принудних путовања с краја на крај планете, а снимање је трајало три године.

Жилников кратки филм

Око 40 екрана на великом паноу чини Архив непослушних (Archive disobedience), монументалну видео-инсталацију (у Арсеналима) која преиспитује уметничке праксе и политичке акције. У оквиру Архива непослушних нашао се и кратки деветоминутни филм Желимира Жилника Инвентар, снимљен 1975. године у Минхену.

Актери су станари једне зграде који у Жилникову камеру говоре зашто су дошли у Немачку и шта ту раде.

– То није филм из Југославије, јер сам Југославију морао да напустим 1972. године када је владала кампања против црног таласа и онда сам помислио зашто и ја не бих отишао у Немачку да радим где је већ било 600.000 наших радника. Тамо сам срео своје колеге Вернера Херцога, Фасбиндера, па се испоставило да су наши филмови тамо били хит! У Немачкој сам урадио краткометражних филмова.

Идеја за овај филм је била једноставна. Моји мотиви су били не само да снимам филм него да научим нешто о животу гастарбајтера. То је била нека врста визиткарте како се људи сналазе, где налазе посао. То су станари зграде и свако говори зашто је ту – објашњава нам Жилник приликом сусрета на Бијеналу у Венецији.

Пре неколико година турска уметница Пинар Огренџи тражила је дозволу од Жилника да и она сними римејк његовог Инвентара и он се емитује такође у оквиру ове инсталације. Њен филм зове се Инвентар 2021. Снимљен је у Кемницу, граду некадашње Источне Немачке, који је данас насељен мноштвом миграната. У Жилниковом филму станари зграде које снима овај редитељ снимљени су тако да силазе низ ходничке степенице, а у филму Пинар Огренџи се пењу...

– Тај талас гастарбајтера је седамдесетих година тек долазио, имали смо осећање да смо добродошли, сви су осећали да имају шансе. Не знам како је данас, али мислим да данас млади у великом броју одлазе због даљег образовања. Често сам после сретао те људе па смо још радили филм Кућни ред, који је пре десетак дана био део изложбе у Музеју савремене уметности у Франкфурту. На тој изложби представили су се уметници који су били странци у западној и источној Немачкој. Било је ту и Кубанаца и уметника из Анголе – каже Желимир Жилник.

Негде при крају дугачке хале Арсенали налази се павиљон државе Бенин, која први пут учествује на овој манифестацији. Радови су обједињени под називом „Све што је драгоцено је крхко”, а међу њима се издваја „бункер” од канистера за нафту. „Кустоски тим је обликовао концепт павиљона, понизно прихватајући крхкост и ефемерну природу постојања”, пише у опису павиљона. 

У конкуренцији националних павиљона као фаворити за „Златног лава”, бар судећи по реакцијама посетилаца и дужини редова за улазак, били су Немачка и Египат. Ипак, као и обично – изненађење: „Златни лав” припао је Павиљону Аустралије. Овде се прича о странцима бави најстаријим народима међу Абориџинима у Аустралији. Изложба носи назив Род и сродство, а уметник Арчи Мур кредом преко плафона и подова исписује породично стабло 65.000 година уназад.

Речи камиларои и бигамбул на цртежу указују на иницијативе за оживљавање домородачког језика, док празнине сигнализирају колонијалне инвазије, масакре, болести и расељавање који прекидају породичне везе.

Рускиња у Аустрији

Једно од посебних изненађења овог издања бијенала био је Павиљон Египта, у коме излаже Ваел Шавки. Годинама уназад није био толики ред за улазак, али видео-рад у трајању од 40 минута је и у естетском и у садржајном смислу вредан сваке пажње. Гледамо епску музичку инсценацију у основи инспирисану Ураби револуцијом (1879–1882) против царске владавине. Британци су 1882. угушили ову побуну бомбардовањем Александрије. Шавки на сцену филма уводи лутке, а професионални извођачи певају на арапском.

– Занимљивост овог дискурса је идеја о странцима – шта значи бити „странци”? Ко су они били? Они су били окупатори – то није била идеја имигранта коју имамо данас – изјавио је уметник.

Странкиња је и Рускиња Ана Јермолајева, чије је рад представљен у Павиљону Аустрије. Рођена у Лењинграду, била је члан опозиционе партије. Склањајући се с мужем од прогона КГБ напушта Совјетски Савез 1989. Азил налази у Аустрији где првих седам дана спава на клупи што је документовано филмом на изложби. Ту је и видео Проба за Лабудово језеро реализован с украјинском балерином Окасном Серхејевом, а реч је о сећању Ане Јермолајеве на сопствено детињство. У једној од просторија павиљона изложене су најразличитије биљке – лале, руже, каранфили, кедар... Свака биљка представља револуцију у боји. Тако је црвеним каранфилима Португалија дочекала војни пуч против диктатуре 1974, кедар асоцира на револуцију у Либану (2005), шафран на револуцију у Мјанмару (2007). Ана Јермолаева је током последњих 35 година развила опус који се концептуално дотиче поезије свакодневног живота.

Глас за малог човека

Слушање кише целе ноћи назив је изложбе Џона Акомфраха у Павиљону Велике Британије. Овај наслов преузет је из поезије кинеског писца и уметника Су Донгпоа из 11. века, која истражује пролазну природу живота током политичког егзила. Џон Акомфрах је пореклом из Гане, а у Британији је високо позициониран на уметничкој сцени.

Изложба Слушање кише целе ноћи се кроз осам певања бави сећањима људи из мигрантских заједница у Британији и истражује како се вишеструки геополитички наративи одражавају у искуствима дијаспоре у ширем смислу. Снимци су комбиновани с делима из историје уметности, као на пример у певању пет, где је искоришћена слика Џона Еверета Милеа (1851–1852) на којој Офелија држи цвеће док се дави у реци. Сваки галеријски простор обједињује специфично поље боја, под утицајем слика америчког уметника Марка Ротка.

Немачки павиљон, у коме су аутори Јаел Бартана и знанац са Битефа Ерсан Монтаг је по оцени многобројне публике за сваку препоруку.  Ред се чека бар три сата и споља и унутра јер је излжба на два нивоа. На жалост нисмо стигли да уђемо на доњи ниво и погледамо целу изложбу.

У јапанском павиљону вајарка Јуко Мори представила је низ монтираних направа које се састоје од цеви и отпада. Вода се неспретно пумпа кроз њих, што доводи до тога да повремено померају чинеле и причвршћене звончиће.

Њене скулптуре су инспирисане привременим поправкама у токијској подземној железници како би се спречило да цурење постане већи проблем.

У Павиљону САД први пут се представља индијански уметник. То је Џефри Гибсон из Колорадо Спрингса, а његова изложба је ехо отпора усред трајне борбе за аутономију староседелаца широм америчких континената. 

Бијенале у Венецији је веома захтевна манифестација, оспоравана често због застареле концепције националних презентација. Готово да је немогуће сачекати све редове и детаљно погледати све што би требало у три дана вернисажа. У најкраћем, овогодишње издање, без неких нарочито провокативних радова, дало је глас малом човеку и уметности укорењеној у потиснутој традицији.

АНТРФИЛЕ

Одважни Павиљон Србије 

 Испред Павиљона Србије и у данима после отварања је ред. Колонијална изложба сценографа Александра Денића састоји се из осам ручно прављених објеката који метафорично говоре о малом човеку, становнику Европе којег је поробио капитал, роба и потрошачко друштво. Телефонска говорница у којој звони телефон, али се нико не јавља, џубокс на коме посетиоци бирају песме, кантина, сауна, ве-це обложен тапетима сатканим по дизајну куће „Луј Витон” – све су то места без људи која производе напетост. „Довољно за простог радног човека да се између смена тешког рада одмори негде где баш и не припада”, пише у каталогу Стеван Вуковић.

– Колонијална изложба је нека врста аларма, звонце на које уметник може да позвони и да укаже на неке ствари. Поента је у томе да смо ми мали људи и да смо негде колонизовани. Колонизовао нас је велики капитал. Ништа ново, али раније је у домену колонијалног био доминантан политички и идеолошки моменат. Е сада је завладала нека хибридна врста у коју је велики бизнис умешао прсте – каже Александар Денић.

Павиљон Србије је у данима отварања посетио Ханс Улрих, један од истакнутих кустоса и предложио овај павиљон за оне који се морају видети, док је кустос Кристофер Игдре пројекат Александра Денића прокоментарисао као одважан!