Što je dragoceno, to je krhko

U eri u kojoj je rat postao svakodnevna realnost i bijenale umetnosti u Veneciji postalo je mesto na kojem se prelamaju ratne i geopolitičke tenzije. Na prethodnom bijenalu (2022) umetnici i kustosi izabrani za Paviljon Rusije povukli su se zbog invazije na Ukrajinu. I ove godine Rusi ne učestvuju.

Novi rat doneo je nove proteste. Ispred Paviljona Izraela stoje vojnici. Prvog dana otvaranja bijenala za novinare i stručnjake dogodile su se demonstracije ispred izraelskog i paviljona SAD (oni su gotovo jedan do drugog) uz parolu „From the river to the sea, Palestina must be free”. Na zemlji pobacani leci „Ne smrti u Veneciji. Ne genocidnom paviljonu”.

Izraelski paviljon je zatvoren. Na vratima stoji obaveštenje umetnice Rut Patir da će izložba biti otvorena „tek kada dođe do oslobađanja talaca i sporazuma o prekidu vatre”. Posetioci gvire kroz staklo gde se nazire video-instalacija Motherland, s predstavom animiranih arheoloških artefakata – ženskih figurina koje datiraju od 800. do 600. godine pre nove ere. Napuštene žene iz prošlosti civilizacije... 

Podsetimo da je još u februaru više od 23.000 ljudi potpisalo peticiju da Izrael ne učestvuje na ovogodišnjem bijenalu u Veneciji, ali su italijanske vlasti odbile taj zahtev.

Ovogodišnje, 60. izdanje bijenala umetnosti u Veneciji ima temu „Stranci svuda”, prema zamisli glavnog kustosa Brazilca Adrijana Pedrose. Ukratko – migrantska kriza, preispitivanje kolonijalizma, prava etničkih, društvenih i rodnih manjina – ključni su problemi oko kojih su fokusirani radovi umetnika.

Na bijenalu učestvuje 88 nacionalnih paviljona, a u Centralnom paviljonu u Đardinima i prostoru Arsenali radove izlaže 330 umetnika po pozivu Adrijana Pedrose.

Prostor Arsenala otvara nagrađena instalacija novozelandskog Mataho kolektiva („Zlatni lav” za najboljeg umetnika) koji čine četiri umetnice maorskog porekla. Monumentalna svetleća tkana struktura premrežava zidove i plafon prostorije, a termin „takapau” u nazivu instalacije odnosi se na fino tkane prostirke koje se tradicionalno koriste posebno u ceremonijama tokom porođaja.

„Impresivna veličina tog rada predstavlja inženjerski poduhvat koji je verovatno bilo moguće postići jedino zajedničkom snagom i kreativnošću grupe. Blistav uzorak senki na zidovima i podu asocira na tehnike predaka i gestove koji upućuju na buduću upotrebu takvih tehnika”, ističe se u obrazloženju žirija.

Na temu „Stranci svuda” (takođe u Arsenalima) zanimljiv je vizuelni odgovor francusko-marokanske umetnice Bušre Kalili i njen rad Mapiranje putovanja. On se sastoji od osam video-snimaka napravljenih od jednog dugačkog statičnog snimka bez rezova, a fokus je na mapi, odnosno ruci koja drži marker i u realnom vremenu oslikava duga, mukotrpna i opasna putovanja, uz glas emigranta, putnika koji navodi odakle je krenuo i gde se sve i kako kretao. Ima zaista neverovatnih priča, prinudnih putovanja s kraja na kraj planete, a snimanje je trajalo tri godine.

Žilnikov kratki film

Oko 40 ekrana na velikom panou čini Arhiv neposlušnih (Archive disobedience), monumentalnu video-instalaciju (u Arsenalima) koja preispituje umetničke prakse i političke akcije. U okviru Arhiva neposlušnih našao se i kratki devetominutni film Želimira Žilnika Inventar, snimljen 1975. godine u Minhenu.

Akteri su stanari jedne zgrade koji u Žilnikovu kameru govore zašto su došli u Nemačku i šta tu rade.

– To nije film iz Jugoslavije, jer sam Jugoslaviju morao da napustim 1972. godine kada je vladala kampanja protiv crnog talasa i onda sam pomislio zašto i ja ne bih otišao u Nemačku da radim gde je već bilo 600.000 naših radnika. Tamo sam sreo svoje kolege Vernera Hercoga, Fasbindera, pa se ispostavilo da su naši filmovi tamo bili hit! U Nemačkoj sam uradio kratkometražnih filmova.

Ideja za ovaj film je bila jednostavna. Moji motivi su bili ne samo da snimam film nego da naučim nešto o životu gastarbajtera. To je bila neka vrsta vizitkarte kako se ljudi snalaze, gde nalaze posao. To su stanari zgrade i svako govori zašto je tu – objašnjava nam Žilnik prilikom susreta na Bijenalu u Veneciji.

Pre nekoliko godina turska umetnica Pinar Ogrendži tražila je dozvolu od Žilnika da i ona snimi rimejk njegovog Inventara i on se emituje takođe u okviru ove instalacije. Njen film zove se Inventar 2021. Snimljen je u Kemnicu, gradu nekadašnje Istočne Nemačke, koji je danas naseljen mnoštvom migranata. U Žilnikovom filmu stanari zgrade koje snima ovaj reditelj snimljeni su tako da silaze niz hodničke stepenice, a u filmu Pinar Ogrendži se penju...

– Taj talas gastarbajtera je sedamdesetih godina tek dolazio, imali smo osećanje da smo dobrodošli, svi su osećali da imaju šanse. Ne znam kako je danas, ali mislim da danas mladi u velikom broju odlaze zbog daljeg obrazovanja. Često sam posle sretao te ljude pa smo još radili film Kućni red, koji je pre desetak dana bio deo izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Frankfurtu. Na toj izložbi predstavili su se umetnici koji su bili stranci u zapadnoj i istočnoj Nemačkoj. Bilo je tu i Kubanaca i umetnika iz Angole – kaže Želimir Žilnik.

Negde pri kraju dugačke hale Arsenali nalazi se paviljon države Benin, koja prvi put učestvuje na ovoj manifestaciji. Radovi su objedinjeni pod nazivom „Sve što je dragoceno je krhko”, a među njima se izdvaja „bunker” od kanistera za naftu. „Kustoski tim je oblikovao koncept paviljona, ponizno prihvatajući krhkost i efemernu prirodu postojanja”, piše u opisu paviljona. 

U konkurenciji nacionalnih paviljona kao favoriti za „Zlatnog lava”, bar sudeći po reakcijama posetilaca i dužini redova za ulazak, bili su Nemačka i Egipat. Ipak, kao i obično – iznenađenje: „Zlatni lav” pripao je Paviljonu Australije. Ovde se priča o strancima bavi najstarijim narodima među Aboridžinima u Australiji. Izložba nosi naziv Rod i srodstvo, a umetnik Arči Mur kredom preko plafona i podova ispisuje porodično stablo 65.000 godina unazad.

Reči kamilaroi i bigambul na crtežu ukazuju na inicijative za oživljavanje domorodačkog jezika, dok praznine signaliziraju kolonijalne invazije, masakre, bolesti i raseljavanje koji prekidaju porodične veze.

Ruskinja u Austriji

Jedno od posebnih iznenađenja ovog izdanja bijenala bio je Paviljon Egipta, u kome izlaže Vael Šavki. Godinama unazad nije bio toliki red za ulazak, ali video-rad u trajanju od 40 minuta je i u estetskom i u sadržajnom smislu vredan svake pažnje. Gledamo epsku muzičku inscenaciju u osnovi inspirisanu Urabi revolucijom (1879–1882) protiv carske vladavine. Britanci su 1882. ugušili ovu pobunu bombardovanjem Aleksandrije. Šavki na scenu filma uvodi lutke, a profesionalni izvođači pevaju na arapskom.

– Zanimljivost ovog diskursa je ideja o strancima – šta znači biti „stranci”? Ko su oni bili? Oni su bili okupatori – to nije bila ideja imigranta koju imamo danas – izjavio je umetnik.

Strankinja je i Ruskinja Ana Jermolajeva, čije je rad predstavljen u Paviljonu Austrije. Rođena u Lenjingradu, bila je član opozicione partije. Sklanjajući se s mužem od progona KGB napušta Sovjetski Savez 1989. Azil nalazi u Austriji gde prvih sedam dana spava na klupi što je dokumentovano filmom na izložbi. Tu je i video Proba za Labudovo jezero realizovan s ukrajinskom balerinom Okasnom Serhejevom, a reč je o sećanju Ane Jermolajeve na sopstveno detinjstvo. U jednoj od prostorija paviljona izložene su najrazličitije biljke – lale, ruže, karanfili, kedar... Svaka biljka predstavlja revoluciju u boji. Tako je crvenim karanfilima Portugalija dočekala vojni puč protiv diktature 1974, kedar asocira na revoluciju u Libanu (2005), šafran na revoluciju u Mjanmaru (2007). Ana Jermolaeva je tokom poslednjih 35 godina razvila opus koji se konceptualno dotiče poezije svakodnevnog života.

Glas za malog čoveka

Slušanje kiše cele noći naziv je izložbe Džona Akomfraha u Paviljonu Velike Britanije. Ovaj naslov preuzet je iz poezije kineskog pisca i umetnika Su Dongpoa iz 11. veka, koja istražuje prolaznu prirodu života tokom političkog egzila. Džon Akomfrah je poreklom iz Gane, a u Britaniji je visoko pozicioniran na umetničkoj sceni.

Izložba Slušanje kiše cele noći se kroz osam pevanja bavi sećanjima ljudi iz migrantskih zajednica u Britaniji i istražuje kako se višestruki geopolitički narativi odražavaju u iskustvima dijaspore u širem smislu. Snimci su kombinovani s delima iz istorije umetnosti, kao na primer u pevanju pet, gde je iskorišćena slika Džona Evereta Milea (1851–1852) na kojoj Ofelija drži cveće dok se davi u reci. Svaki galerijski prostor objedinjuje specifično polje boja, pod uticajem slika američkog umetnika Marka Rotka.

Nemački paviljon, u kome su autori Jael Bartana i znanac sa Bitefa Ersan Montag je po oceni mnogobrojne publike za svaku preporuku.  Red se čeka bar tri sata i spolja i unutra jer je izlžba na dva nivoa. Na žalost nismo stigli da uđemo na donji nivo i pogledamo celu izložbu.

U japanskom paviljonu vajarka Juko Mori predstavila je niz montiranih naprava koje se sastoje od cevi i otpada. Voda se nespretno pumpa kroz njih, što dovodi do toga da povremeno pomeraju činele i pričvršćene zvončiće.

Njene skulpture su inspirisane privremenim popravkama u tokijskoj podzemnoj železnici kako bi se sprečilo da curenje postane veći problem.

U Paviljonu SAD prvi put se predstavlja indijanski umetnik. To je Džefri Gibson iz Kolorado Springsa, a njegova izložba je eho otpora usred trajne borbe za autonomiju starosedelaca širom američkih kontinenata. 

Bijenale u Veneciji je veoma zahtevna manifestacija, osporavana često zbog zastarele koncepcije nacionalnih prezentacija. Gotovo da je nemoguće sačekati sve redove i detaljno pogledati sve što bi trebalo u tri dana vernisaža. U najkraćem, ovogodišnje izdanje, bez nekih naročito provokativnih radova, dalo je glas malom čoveku i umetnosti ukorenjenoj u potisnutoj tradiciji.

ANTRFILE

Odvažni Paviljon Srbije 

 Ispred Paviljona Srbije i u danima posle otvaranja je red. Kolonijalna izložba scenografa Aleksandra Denića sastoji se iz osam ručno pravljenih objekata koji metaforično govore o malom čoveku, stanovniku Evrope kojeg je porobio kapital, roba i potrošačko društvo. Telefonska govornica u kojoj zvoni telefon, ali se niko ne javlja, džuboks na kome posetioci biraju pesme, kantina, sauna, ve-ce obložen tapetima satkanim po dizajnu kuće „Luj Viton” – sve su to mesta bez ljudi koja proizvode napetost. „Dovoljno za prostog radnog čoveka da se između smena teškog rada odmori negde gde baš i ne pripada”, piše u katalogu Stevan Vuković.

– Kolonijalna izložba je neka vrsta alarma, zvonce na koje umetnik može da pozvoni i da ukaže na neke stvari. Poenta je u tome da smo mi mali ljudi i da smo negde kolonizovani. Kolonizovao nas je veliki kapital. Ništa novo, ali ranije je u domenu kolonijalnog bio dominantan politički i ideološki momenat. E sada je zavladala neka hibridna vrsta u koju je veliki biznis umešao prste – kaže Aleksandar Denić.

Paviljon Srbije je u danima otvaranja posetio Hans Ulrih, jedan od istaknutih kustosa i predložio ovaj paviljon za one koji se moraju videti, dok je kustos Kristofer Igdre projekat Aleksandra Denića prokomentarisao kao odvažan!