Филмски дан у Казабланки

Воз је јурио 300 километара на сат, а нама  путницима у њему, иако смо испланирали да се заваљени у удобним фотељама за сточићима уз сендвиче дружимо, приспавало се.

Брзина необично утиче на људски мозак, лаички је објашњавао кафе-мајстор у модерном бифеу једног од најсавременијих возова који кроз Мароко иду у срце земље, у њен највећи град Казабланку. Пословност на шалтерима железнице ове афричке државе навела нас је да се, уместо да изаберемо за нијансу спорији и јефтинији, одлучимо за један од најпопуларнијих возова за који карта кошта око 30 евра. У Мароку, данас једној од најпознатијих туристичких земаља, путници на шалтерима не чекају, а у удаљене градове стижу лако. Пут од 344 километра превалили смо благо и кратко задремавши на сат и нешто времена.

Локер или остављање пртљага на станици кошта у овом периоду око шест евра за тај дан, а такси ка центру око десет, иако се погађате за цену према броју путника.

Велика лука на врху афричког континента

Казабланка или по здањима „бели град” једна је од највећих вештачких лука у свету, преплављена огромним бродовима и контејнерима за складиштење. Али пецање у луци је оно што је разликује од многих савремених пристана, јер кажу да рибе има напретек, а улов се продаје у огромном „Центру 2000”.  Друга по величини у северној Африци, после велике луке на улазу с Гибралтара у Африку, града Танџера. У њој је поморска база Краљевске морнарице земље „на врху афричког континента”.

Током Другог светског рата у њој су се на конференцији  састали Рузвелт, Черчил и Шарл де Гол, одлучујући о даљој стратегији савезничких снага. Куриозитет је да је Стаљин одбио да присуствује, наводећи планирање Стаљинградске битке као разлог. Закључак у Казабланки био је захтев за безусловном предајом сила осовине.

Иначе, у граду се налази једини јеврејски музеј у муслиманском свету, истичу овде.

Овде се налази џамија Хасана Другог, једна од највећих на афричком тлу. Она је симбол мароканске луке, након проглашења независности ове државе од колонијалних освајача. Сматра се трећом по величини у свету, с највишим минаретом међу муслиманским богомољама, од 1.200 метара висине. У џамији се окупи чак око 25.000 верника, у дворишту  још 80.000 људи. Унутрашњост је типична мароканска, док је само здање примерак француске архитектуре.

Пут нас све води до симбола града, сећања  на култни филм „Казабланка” из 1942. због којег је и нама и мору туриста овај град био недостижна мета: Риков кафе. Он је, пак, само сећање на филм сниман заправо у Холивуду, а и кафе има америчке власнике. Они  су оживели успомену на познату сторију сликама кадрова из филма, а пре свега фотосима популарног пара Ингрид Бергман и Хемфрија Богарта. Коктели по рецептима из онога доба, „тропско воће”, „виски-кола” и други су само аперитиви мароканском послужењу јела. С обзиром на то да смо у земљи исламског света, у којој постоје забране конзумирања и точења алкохола, нико се не чуди што коштају око десет евра. Клавир с којег се увече чују тактови класичне и џез мелодије налази се у централном делу кафеа. На једном зиду цитиране су речи Ингрид Бергман о Казабланки након филма: „Заживела је својим животом. Има нечег мистичног у њој.”

Прича о жени растрзаној између супруга, одбеглог чешког лидера отпора, ког у филму игра Пол Хенрајд, и Хемфрија Богарта као циничног Рика Блејна, бившег љубавника, у чији кафе она очајнички стиже с мужем бежећи од нациста за време Другог светског рата. Реченица Бергманове „Свирај то поново, Сем”, за песму коју је Рик годинама забрањивао у филмском кафеу, уздигла је славу бубњара Дуклија Вилсона, овде као пијанисте Сема. Већина поклоника филма сећа се Богартовог одговора: „Ако она то може поднети, могу и ја, свирај!”

Чувен је и цитат Рика из филма: „Од свих кафана на овом свету, она је морала да уђе у моју.”

Риково рањиво срце, у овом новом кафеу, представљају тихом пијано музиком уз жамор туриста и коктелима којима се воћним сирупима разблажује алкохол.

Стара медина у Казабланки је оригиналан арапски стари град делимично затворен зидинама. То је лавиринт уских улица и кућа од камена и бело окречене цигле. Препуна је продавница у којима се продаје разноврсна роба.

За Казабланку је свет чуо тек када је снимљен истоимени филм 1942. године. Подударно с тим, овај град је између четрдесетих и педесетих година прошлога века постао центар антиколонијалног или антифранцуског расположења у земљи. Зато је и подигнута касније чудесна фонтана у којој вода мења боју, на Тргу Мохамеда Петог, окруженог колонијалном архитектуром.

Путовање у снове

На главној плажи дугој два километра „Аин Диаб” много је клубова и базена. Након снимања познатог филма, Казабланка је остала град  романтичног гламура и забаве на месту богатог наслеђа. Зато га и данас зову градом за „путовање у снове”.

Кроз алеје високих палми, цветних, али тамних  и маркантних у кишном периоду, стижемо до воза за даље путовање кроз Африку. Чекамо га у кафеу „Казабланка” који деценијама дочекује путнике поред железничке станице, док резимирају стварне и филмске утиске.

Риков кафе

Риков кафе у Холивуду склепан је од картона, а закамуфлиран је вештачком маглом. Готово цео филм настао је у студију, а улица у којој је сниман преуређена је тако да личи на неку париску. Филм је награђен с три Оскара 1943, за режију, сценарио и филм.

Авионом, возом, бродом

Најчешће се у овај град стиже авионом. Аеродром „Мохамед Пети” је најпрометнији пролаз у земљи, добро повезан с Европом, али и Америком. Од или до аеродрома тражи се станица Casa Voyageurs (Каса војажерс или Кућа путника) од или до које се узима такси. До ове станице, удаљене 40 километара од Казабланке, карта од аеродрома је око 16 евра за воз који пролази сваких сат времена и путовање траје око пола сата, а  чести су и аутобуси до центра. Такси од Касе до центра је око четири евра. Уколико стижете возом, рецимо, из Танџера до Казабланке, истим можете да наставите као и ми до срца земље, трговачког и чудотворног Маракеша надомак Сахаре. Цене превоза  возовима зависе од брзине којом се крећу.