Filmski dan u Kazablanki

Voz je jurio 300 kilometara na sat, a nama  putnicima u njemu, iako smo isplanirali da se zavaljeni u udobnim foteljama za stočićima uz sendviče družimo, prispavalo se.

Brzina neobično utiče na ljudski mozak, laički je objašnjavao kafe-majstor u modernom bifeu jednog od najsavremenijih vozova koji kroz Maroko idu u srce zemlje, u njen najveći grad Kazablanku. Poslovnost na šalterima železnice ove afričke države navela nas je da se, umesto da izaberemo za nijansu sporiji i jeftiniji, odlučimo za jedan od najpopularnijih vozova za koji karta košta oko 30 evra. U Maroku, danas jednoj od najpoznatijih turističkih zemalja, putnici na šalterima ne čekaju, a u udaljene gradove stižu lako. Put od 344 kilometra prevalili smo blago i kratko zadremavši na sat i nešto vremena.

Loker ili ostavljanje prtljaga na stanici košta u ovom periodu oko šest evra za taj dan, a taksi ka centru oko deset, iako se pogađate za cenu prema broju putnika.

Velika luka na vrhu afričkog kontinenta

Kazablanka ili po zdanjima „beli grad” jedna je od najvećih veštačkih luka u svetu, preplavljena ogromnim brodovima i kontejnerima za skladištenje. Ali pecanje u luci je ono što je razlikuje od mnogih savremenih pristana, jer kažu da ribe ima napretek, a ulov se prodaje u ogromnom „Centru 2000”.  Druga po veličini u severnoj Africi, posle velike luke na ulazu s Gibraltara u Afriku, grada Tandžera. U njoj je pomorska baza Kraljevske mornarice zemlje „na vrhu afričkog kontinenta”.

Tokom Drugog svetskog rata u njoj su se na konferenciji  sastali Ruzvelt, Čerčil i Šarl de Gol, odlučujući o daljoj strategiji savezničkih snaga. Kuriozitet je da je Staljin odbio da prisustvuje, navodeći planiranje Staljingradske bitke kao razlog. Zaključak u Kazablanki bio je zahtev za bezuslovnom predajom sila osovine.

Inače, u gradu se nalazi jedini jevrejski muzej u muslimanskom svetu, ističu ovde.

Ovde se nalazi džamija Hasana Drugog, jedna od najvećih na afričkom tlu. Ona je simbol marokanske luke, nakon proglašenja nezavisnosti ove države od kolonijalnih osvajača. Smatra se trećom po veličini u svetu, s najvišim minaretom među muslimanskim bogomoljama, od 1.200 metara visine. U džamiji se okupi čak oko 25.000 vernika, u dvorištu  još 80.000 ljudi. Unutrašnjost je tipična marokanska, dok je samo zdanje primerak francuske arhitekture.

Put nas sve vodi do simbola grada, sećanja  na kultni film „Kazablanka” iz 1942. zbog kojeg je i nama i moru turista ovaj grad bio nedostižna meta: Rikov kafe. On je, pak, samo sećanje na film sniman zapravo u Holivudu, a i kafe ima američke vlasnike. Oni  su oživeli uspomenu na poznatu storiju slikama kadrova iz filma, a pre svega fotosima popularnog para Ingrid Bergman i Hemfrija Bogarta. Kokteli po receptima iz onoga doba, „tropsko voće”, „viski-kola” i drugi su samo aperitivi marokanskom posluženju jela. S obzirom na to da smo u zemlji islamskog sveta, u kojoj postoje zabrane konzumiranja i točenja alkohola, niko se ne čudi što koštaju oko deset evra. Klavir s kojeg se uveče čuju taktovi klasične i džez melodije nalazi se u centralnom delu kafea. Na jednom zidu citirane su reči Ingrid Bergman o Kazablanki nakon filma: „Zaživela je svojim životom. Ima nečeg mističnog u njoj.”

Priča o ženi rastrzanoj između supruga, odbeglog češkog lidera otpora, kog u filmu igra Pol Henrajd, i Hemfrija Bogarta kao ciničnog Rika Blejna, bivšeg ljubavnika, u čiji kafe ona očajnički stiže s mužem bežeći od nacista za vreme Drugog svetskog rata. Rečenica Bergmanove „Sviraj to ponovo, Sem”, za pesmu koju je Rik godinama zabranjivao u filmskom kafeu, uzdigla je slavu bubnjara Duklija Vilsona, ovde kao pijaniste Sema. Većina poklonika filma seća se Bogartovog odgovora: „Ako ona to može podneti, mogu i ja, sviraj!”

Čuven je i citat Rika iz filma: „Od svih kafana na ovom svetu, ona je morala da uđe u moju.”

Rikovo ranjivo srce, u ovom novom kafeu, predstavljaju tihom pijano muzikom uz žamor turista i koktelima kojima se voćnim sirupima razblažuje alkohol.

Stara medina u Kazablanki je originalan arapski stari grad delimično zatvoren zidinama. To je lavirint uskih ulica i kuća od kamena i belo okrečene cigle. Prepuna je prodavnica u kojima se prodaje raznovrsna roba.

Za Kazablanku je svet čuo tek kada je snimljen istoimeni film 1942. godine. Podudarno s tim, ovaj grad je između četrdesetih i pedesetih godina prošloga veka postao centar antikolonijalnog ili antifrancuskog raspoloženja u zemlji. Zato je i podignuta kasnije čudesna fontana u kojoj voda menja boju, na Trgu Mohameda Petog, okruženog kolonijalnom arhitekturom.

Putovanje u snove

Na glavnoj plaži dugoj dva kilometra „Ain Diab” mnogo je klubova i bazena. Nakon snimanja poznatog filma, Kazablanka je ostala grad  romantičnog glamura i zabave na mestu bogatog nasleđa. Zato ga i danas zovu gradom za „putovanje u snove”.

Kroz aleje visokih palmi, cvetnih, ali tamnih  i markantnih u kišnom periodu, stižemo do voza za dalje putovanje kroz Afriku. Čekamo ga u kafeu „Kazablanka” koji decenijama dočekuje putnike pored železničke stanice, dok rezimiraju stvarne i filmske utiske.

Rikov kafe

Rikov kafe u Holivudu sklepan je od kartona, a zakamufliran je veštačkom maglom. Gotovo ceo film nastao je u studiju, a ulica u kojoj je sniman preuređena je tako da liči na neku parisku. Film je nagrađen s tri Oskara 1943, za režiju, scenario i film.

Avionom, vozom, brodom

Najčešće se u ovaj grad stiže avionom. Aerodrom „Mohamed Peti” je najprometniji prolaz u zemlji, dobro povezan s Evropom, ali i Amerikom. Od ili do aerodroma traži se stanica Casa Voyageurs (Kasa vojažers ili Kuća putnika) od ili do koje se uzima taksi. Do ove stanice, udaljene 40 kilometara od Kazablanke, karta od aerodroma je oko 16 evra za voz koji prolazi svakih sat vremena i putovanje traje oko pola sata, a  česti su i autobusi do centra. Taksi od Kase do centra je oko četiri evra. Ukoliko stižete vozom, recimo, iz Tandžera do Kazablanke, istim možete da nastavite kao i mi do srca zemlje, trgovačkog i čudotvornog Marakeša nadomak Sahare. Cene prevoza  vozovima zavise od brzine kojom se kreću.