Све што је лепо кад-тад одлети

Некада сам баш захвалан свемиру што немам посао од девет до пет. Нема раног устајања, „средина мало напред”, нема канцеларије, шефа ког је поставила владајућа странка, измучених колега, „боже, хвала ти што је петак” статуса на друштвеним мрежама, тражења аранжмана на мору средином јула и колоне на Газели у пола шест. Врло сам свестан да сам у мањини, те какву срећу имам и трудим се да извучем максимум из тога. А један од начина да то урадим јесте тако што усред недеље, током радног дана, у сунчано подне, седнем у ауто и одем на ушће Саве у Дунав. Сам. Без неког циља и без повода. И тако и би.

Тог уторка сам изабрао онај северни део шеталишта, баш преко пута, да не кажем преко реке, Калемегдана и Победника. Одатле сам био безбедно удаљен од оног ругла које се зове Београд на води и преда мном је био поглед на део града који актуелна мафијашка шабанерија још увек није успела да трампи са Арапима или Кинезима за мекларен аутомобиле и луј витон ташне. Изабрао сам стару клупу тик уз реку, ставио слушалице око врата и оклевао с пуштањем музике.

Свуда унаоколо била је тишина, а испред мене град који врви. Град без тона. Уживало ми се у том призору неко време без музике. С голих грана великог дрвета које је расло из реке, повремено се чуло грактање неке сиве птице. Да нисам бежао са часова биологије, можда бих знао тачно и које. На травнатом пропланку трчао је браон пас, а његов власник је са стране пушио и смешкајући се гледао у телефон. Сећам се да сам једне недеље када сам био клинац поподне провео на истом месту. Тада је одатле хеликоптер полетао на сваких сат времена и возио туристе у небеско обилажење Београда. Знам да сам се много нервирао што нисам имао пара да себи приуштим то уживање. Иако кажу да је Србија данас економски гигант у овом делу Европе, тај хеликоптер одавно не лети са овог места. Но судећи шта се дешавало са хеликоптерима у овој земљи последњих година, можда је и боље тако. На клупи недалеко од моје љубио се један пар с ранчевима. Рекао бих да су трећа или четврта година средње школе и да су побегли с наставе. Сигуран сам да ће дуже памтити ово сунце са Ушћа него градиво из школе. Мада, једном ни они неће знати име птице која гракће изнад њих. Како ли ће без те информације даље кроз живот, то само они знају.

У реци сам видео јато патака. Пливале су у симетричном реду. Имале су јарко зелене вратове. Биле су лепе. Нису грактале. Мало даље од њих одмарао је велики бели лабуд. Повремено је истезао врат и ширио крила. Врат му је био огроман, али крила грациозна, те би било неумесно поредити му врат са оним дебелим цревом за клима-уређај. Не знам шта је то радио с крилима. Деловало је као да сваки час хоће да полети, али се у последњем тренутку предомисли. Ваљда се сети да је сада свуда исто срање и да нема много смисла да се цима. А можда га само мрзи да лети.

Тада сам пустио музику на свом малом МП3 плејеру. Слушао сам Јарболе и њихову песму „Главу горе”. Њена прва строфа гласи: „Увек између злог и лошег / Тако бирамо председнике / Зато људи одавде беже / И све је теже да сачувамо пријатељства.” Она је толико тачна да сам једном поверовао како сам је ја написао. Али нисам, Борис Младеновић је. Јарболи су бенд моје младости. Имао сам 18 година када сам их открио и заволео. Данас ми је 46. Они дуго нису ништа објавили, а ни свирали. И даље се у овом граду свира добра музика, још увек има јако талентованих младих бендова. Много се ложе на то што раде, не прве компромисе и не зарезују никога. Можда и више него кад сам ја био млад. А данас баш и нисам. Вероватно ми је зато тешко да се идентификујем са оним о чему већина њих пева. Нисам ушао у дискотеку бар 20 година, а камоли да тражим љубав у њој. А Јарболи су моја генерација. Они су премотавали The Velvet Underground касете на хемијским оловкама, стајали пред пандурским кордоном у Коларчевој и њихови телефони су имали бројчаник и кабл. Пре неки дан сам сазнао да их се изгледа сећа још неко осим мене. Недавно су заказали концерт у клубу Дорћол Плац. Како су карте за њега биле брзо распродате, заказали су још један; 23. и 24. март су датуми ако неког занима. За младе не бринем, они се свакако држе и има их, али радује ме што и моја генерација још увек није почела сасвим да нестаје. Још увек смо ту упркос свести да је за нас сада и овде, у оном изразу „боље сутра” једна од те две речи вишак. А та реч није „сутра”.

Када сам био мали постојала је она бајка како ружно паче једном постане леп лабуд. А бајке некад мало лажу. Уосталом, ко још живи срећно до краја живота? А судећи по ономе што сам видео тог уторка, пачићи више нису нимало ружни, а и лабудови имају мало незграпне вратове. Мада не могу рећи да овај није био леп. Посебно ми се допало то што се спрема да одлети. Није отишао док сам ја седео на клупи, али сам готово сигуран да једном хоће. Све што је лепо одлети или оде, одавде или оданде, само ако може. А он сасвим сигурно може. И треба.