Sve što je lepo kad-tad odleti

Nekada sam baš zahvalan svemiru što nemam posao od devet do pet. Nema ranog ustajanja, „sredina malo napred”, nema kancelarije, šefa kog je postavila vladajuća stranka, izmučenih kolega, „bože, hvala ti što je petak” statusa na društvenim mrežama, traženja aranžmana na moru sredinom jula i kolone na Gazeli u pola šest. Vrlo sam svestan da sam u manjini, te kakvu sreću imam i trudim se da izvučem maksimum iz toga. A jedan od načina da to uradim jeste tako što usred nedelje, tokom radnog dana, u sunčano podne, sednem u auto i odem na ušće Save u Dunav. Sam. Bez nekog cilja i bez povoda. I tako i bi.

Tog utorka sam izabrao onaj severni deo šetališta, baš preko puta, da ne kažem preko reke, Kalemegdana i Pobednika. Odatle sam bio bezbedno udaljen od onog rugla koje se zove Beograd na vodi i preda mnom je bio pogled na deo grada koji aktuelna mafijaška šabanerija još uvek nije uspela da trampi sa Arapima ili Kinezima za meklaren automobile i luj viton tašne. Izabrao sam staru klupu tik uz reku, stavio slušalice oko vrata i oklevao s puštanjem muzike.

Svuda unaokolo bila je tišina, a ispred mene grad koji vrvi. Grad bez tona. Uživalo mi se u tom prizoru neko vreme bez muzike. S golih grana velikog drveta koje je raslo iz reke, povremeno se čulo graktanje neke sive ptice. Da nisam bežao sa časova biologije, možda bih znao tačno i koje. Na travnatom proplanku trčao je braon pas, a njegov vlasnik je sa strane pušio i smeškajući se gledao u telefon. Sećam se da sam jedne nedelje kada sam bio klinac popodne proveo na istom mestu. Tada je odatle helikopter poletao na svakih sat vremena i vozio turiste u nebesko obilaženje Beograda. Znam da sam se mnogo nervirao što nisam imao para da sebi priuštim to uživanje. Iako kažu da je Srbija danas ekonomski gigant u ovom delu Evrope, taj helikopter odavno ne leti sa ovog mesta. No sudeći šta se dešavalo sa helikopterima u ovoj zemlji poslednjih godina, možda je i bolje tako. Na klupi nedaleko od moje ljubio se jedan par s rančevima. Rekao bih da su treća ili četvrta godina srednje škole i da su pobegli s nastave. Siguran sam da će duže pamtiti ovo sunce sa Ušća nego gradivo iz škole. Mada, jednom ni oni neće znati ime ptice koja grakće iznad njih. Kako li će bez te informacije dalje kroz život, to samo oni znaju.

U reci sam video jato pataka. Plivale su u simetričnom redu. Imale su jarko zelene vratove. Bile su lepe. Nisu graktale. Malo dalje od njih odmarao je veliki beli labud. Povremeno je istezao vrat i širio krila. Vrat mu je bio ogroman, ali krila graciozna, te bi bilo neumesno porediti mu vrat sa onim debelim crevom za klima-uređaj. Ne znam šta je to radio s krilima. Delovalo je kao da svaki čas hoće da poleti, ali se u poslednjem trenutku predomisli. Valjda se seti da je sada svuda isto sranje i da nema mnogo smisla da se cima. A možda ga samo mrzi da leti.

Tada sam pustio muziku na svom malom MP3 plejeru. Slušao sam Jarbole i njihovu pesmu „Glavu gore”. Njena prva strofa glasi: „Uvek između zlog i lošeg / Tako biramo predsednike / Zato ljudi odavde beže / I sve je teže da sačuvamo prijateljstva.” Ona je toliko tačna da sam jednom poverovao kako sam je ja napisao. Ali nisam, Boris Mladenović je. Jarboli su bend moje mladosti. Imao sam 18 godina kada sam ih otkrio i zavoleo. Danas mi je 46. Oni dugo nisu ništa objavili, a ni svirali. I dalje se u ovom gradu svira dobra muzika, još uvek ima jako talentovanih mladih bendova. Mnogo se lože na to što rade, ne prve kompromise i ne zarezuju nikoga. Možda i više nego kad sam ja bio mlad. A danas baš i nisam. Verovatno mi je zato teško da se identifikujem sa onim o čemu većina njih peva. Nisam ušao u diskoteku bar 20 godina, a kamoli da tražim ljubav u njoj. A Jarboli su moja generacija. Oni su premotavali The Velvet Underground kasete na hemijskim olovkama, stajali pred pandurskim kordonom u Kolarčevoj i njihovi telefoni su imali brojčanik i kabl. Pre neki dan sam saznao da ih se izgleda seća još neko osim mene. Nedavno su zakazali koncert u klubu Dorćol Plac. Kako su karte za njega bile brzo rasprodate, zakazali su još jedan; 23. i 24. mart su datumi ako nekog zanima. Za mlade ne brinem, oni se svakako drže i ima ih, ali raduje me što i moja generacija još uvek nije počela sasvim da nestaje. Još uvek smo tu uprkos svesti da je za nas sada i ovde, u onom izrazu „bolje sutra” jedna od te dve reči višak. A ta reč nije „sutra”.

Kada sam bio mali postojala je ona bajka kako ružno pače jednom postane lep labud. A bajke nekad malo lažu. Uostalom, ko još živi srećno do kraja života? A sudeći po onome što sam video tog utorka, pačići više nisu nimalo ružni, a i labudovi imaju malo nezgrapne vratove. Mada ne mogu reći da ovaj nije bio lep. Posebno mi se dopalo to što se sprema da odleti. Nije otišao dok sam ja sedeo na klupi, ali sam gotovo siguran da jednom hoće. Sve što je lepo odleti ili ode, odavde ili odande, samo ako može. A on sasvim sigurno može. I treba.