Девојка из болнице
Цело то поподне провео сам слушајући албум „Feels Like Home”, који је 2004. снимила Нора Џонс. Баш њега сам често слушао када сам те зиме пре 20 година ишао у цивилну војску, у болницу на Бањици
Није било довољно што је јануар, што је хладно и поледило, већ сам морао да устанем пре свитања и идем у болницу. Није ми ништа фалило здравствено, био сам само у својству возача. Неко близак мени је морао на операцију, срећом прилично рутинску. И дошли смо на ортопедску клинику на Бањици нешто после седам ујутру.
Зграда клинике ми је врло позната. Пре тачно две деценије ту сам служио цивилну војску. Јесте, ја сам онај што мрзи оружје и што мисли да тамо где почиње војска престаје логика. Годину дана сам седео у рачуноводству те клинике и уносио у рачунар неке бројеве. Мало ми је невероватно да је од тад прошло целих 20 година, али тако је. За то време у Београду је направљен један мост, на месту старе железничке станице никао је несрећни Дубаи за сиромашне, отворено је више десетина тржних центара, на Славији је фонтана засвирала Мајкла Џексона, власт се променила два пута, али зграда клинике на Бањици остала је иста као 2004. Увек када овде имам неки додир са здравственим установама, осетим се као становник земље трећег света. Нема веће разлике између ове земље и неке коју не води криминална организација, од оне када те мука натера да имаш посла са српским здравством. Тако је од када знам за себе.
Док су моји сапутници обављали на шалтерима шта су морали, седео сам у препуној сали пријемног одељења, у приземљу болнице. С прозора се пружао поглед на сиво унутрашње двориште болнице. С крова се цедио снег и капао је по зарђалој металној столици која је изгледала као да стоји ту још од моје војске. Иако смо били у другој половини јануара, поред пријемног шалтера је још увек стајала новогодишња јелка с које су висили кинески украси. Испод је светлећим словима писало „срећна Нова година”. Слова „в” и „а” нису радила тако да је неко са слабијим видом натпис могао прочитати „срећна Но година”. Срећом, овде нико није имао проблем с видом, клиника је ортопедска, не офталмолошка. Око мене су били људи поломљених и уганулих руку и ногу, стари, млади, ћутљиви и распричани. Између њих су убрзаним кораком пролазили доктори и медицинске сестре. На једној канцеларији врата су била широм отворена и гласно се могла чути Чолина песма о возовима који дању и ноћу пролазе кроз Подлугове. Сцена је била као из неког филма Олега Новковића, с Мустафом Надаревићем и Миром Јоковић у главним улогама и музиком коју су заједно снимили Горан Бреговић и Никола Врањковић. Гарантујем да би свако ко не верује у постојање депресије, након пола сата боравка у том амбијенту, отишао у прву апотеку по антидепресив.
Сви су били с неким. Неко с децом, неко с родитељима, неко с брачним партнером, а неко с момком и девојком. Она је седела сама поред мене. Имала је штаку, једну ногу у ципели, другу у папучи. Повремено је уздахнула, али је ћутала. Била је намргођена. Деловала је као да јој је мука од целог света. Мада, вероватно је већини људи у тој чекаоници била мука од свега. Први пут сам јој чуо глас тек кад је почела она Чолина песма. Додуше ни онда није била гласна, али сам чуо тихо певање како не може заборавити плаву капу. Онда јој је зазвонио телефон. „Јеси се сетио, а?”, бесно је рекла уместо: „Хало.” Псовала га је. Рекла му је да јој је пуна она ствар људи који никада нису на месту на ком треба да буду. И да му ништа не верује. И да не долази. Ни данас, ни сутра, ни никад. И да јој не треба ништа, да има све. И рекла му је да сиса нешто. Када је прекинула везу, тихо је просиктала: „Црко дабогда, мајмуне себични.” И након тога је опет тихо запевала: „Ја не могу, све и да хоћу...” Појма немам ни са ким је причала, ни које разлоге је имала, ни шта јој се заправо десило, али сам знао да је у праву. Неки људи просто миришу тако.
Цело то поподне провео сам слушајући албум Feels Like Home, који је 2004. снимила Нора Џонс. Баш њега сам често слушао када сам те зиме пре 20 година ишао у цивилну војску, у болницу на Бањици, преко својих слушалица. Сећам се хладноће, снега, оронуле болничке зграде и мог првог откривања Нориног гласа. Ту још има песма „Sunrise”, чија лепота и топлина су антипод тмурној и хладној атмосфери тог јутра у чекаоници. Песма „Шта сам ја теби?” и после толико година звучи савршено. Помислио сам да се можда и девојка од јутрос запитала шта ли је она том мајмуну који је имао преча посла тог понедељка. Или је био оправдано спречен, па се он запитао исто то питање. Оно у чему нема дилеме јесте да је Норин други студијски албум много лепо остарио. Ваљда тако увек бива када време нападне нешто што вреди. Просек, кич и јефтине ноте време сахрани очас посла, али квалитету не може ништа.
Када сам пре неки дан опет ишао у болницу, овог пута да одвезем кући драгу особу која је успешно оперисана, опет сам видео девојку из чекаонице. Нога јој је сада била у гипсу, седела је у инвалидским колицима, али је имала осмех на лицу. Поред ње су били дечак и девојчица од пет-шест година који су је држали за руке. И све троје су се гласно смејали. Појма немам чему тачно, али сам сасвим сигуран да је било смешно.
