Devojka iz bolnice
Celo to popodne proveo sam slušajući album „Feels Like Home”, koji je 2004. snimila Nora Džons. Baš njega sam često slušao kada sam te zime pre 20 godina išao u civilnu vojsku, u bolnicu na Banjici
Nije bilo dovoljno što je januar, što je hladno i poledilo, već sam morao da ustanem pre svitanja i idem u bolnicu. Nije mi ništa falilo zdravstveno, bio sam samo u svojstvu vozača. Neko blizak meni je morao na operaciju, srećom prilično rutinsku. I došli smo na ortopedsku kliniku na Banjici nešto posle sedam ujutru.
Zgrada klinike mi je vrlo poznata. Pre tačno dve decenije tu sam služio civilnu vojsku. Jeste, ja sam onaj što mrzi oružje i što misli da tamo gde počinje vojska prestaje logika. Godinu dana sam sedeo u računovodstvu te klinike i unosio u računar neke brojeve. Malo mi je neverovatno da je od tad prošlo celih 20 godina, ali tako je. Za to vreme u Beogradu je napravljen jedan most, na mestu stare železničke stanice nikao je nesrećni Dubai za siromašne, otvoreno je više desetina tržnih centara, na Slaviji je fontana zasvirala Majkla Džeksona, vlast se promenila dva puta, ali zgrada klinike na Banjici ostala je ista kao 2004. Uvek kada ovde imam neki dodir sa zdravstvenim ustanovama, osetim se kao stanovnik zemlje trećeg sveta. Nema veće razlike između ove zemlje i neke koju ne vodi kriminalna organizacija, od one kada te muka natera da imaš posla sa srpskim zdravstvom. Tako je od kada znam za sebe.
Dok su moji saputnici obavljali na šalterima šta su morali, sedeo sam u prepunoj sali prijemnog odeljenja, u prizemlju bolnice. S prozora se pružao pogled na sivo unutrašnje dvorište bolnice. S krova se cedio sneg i kapao je po zarđaloj metalnoj stolici koja je izgledala kao da stoji tu još od moje vojske. Iako smo bili u drugoj polovini januara, pored prijemnog šaltera je još uvek stajala novogodišnja jelka s koje su visili kineski ukrasi. Ispod je svetlećim slovima pisalo „srećna Nova godina”. Slova „v” i „a” nisu radila tako da je neko sa slabijim vidom natpis mogao pročitati „srećna No godina”. Srećom, ovde niko nije imao problem s vidom, klinika je ortopedska, ne oftalmološka. Oko mene su bili ljudi polomljenih i uganulih ruku i nogu, stari, mladi, ćutljivi i raspričani. Između njih su ubrzanim korakom prolazili doktori i medicinske sestre. Na jednoj kancelariji vrata su bila širom otvorena i glasno se mogla čuti Čolina pesma o vozovima koji danju i noću prolaze kroz Podlugove. Scena je bila kao iz nekog filma Olega Novkovića, s Mustafom Nadarevićem i Mirom Joković u glavnim ulogama i muzikom koju su zajedno snimili Goran Bregović i Nikola Vranjković. Garantujem da bi svako ko ne veruje u postojanje depresije, nakon pola sata boravka u tom ambijentu, otišao u prvu apoteku po antidepresiv.
Svi su bili s nekim. Neko s decom, neko s roditeljima, neko s bračnim partnerom, a neko s momkom i devojkom. Ona je sedela sama pored mene. Imala je štaku, jednu nogu u cipeli, drugu u papuči. Povremeno je uzdahnula, ali je ćutala. Bila je namrgođena. Delovala je kao da joj je muka od celog sveta. Mada, verovatno je većini ljudi u toj čekaonici bila muka od svega. Prvi put sam joj čuo glas tek kad je počela ona Čolina pesma. Doduše ni onda nije bila glasna, ali sam čuo tiho pevanje kako ne može zaboraviti plavu kapu. Onda joj je zazvonio telefon. „Jesi se setio, a?”, besno je rekla umesto: „Halo.” Psovala ga je. Rekla mu je da joj je puna ona stvar ljudi koji nikada nisu na mestu na kom treba da budu. I da mu ništa ne veruje. I da ne dolazi. Ni danas, ni sutra, ni nikad. I da joj ne treba ništa, da ima sve. I rekla mu je da sisa nešto. Kada je prekinula vezu, tiho je prosiktala: „Crko dabogda, majmune sebični.” I nakon toga je opet tiho zapevala: „Ja ne mogu, sve i da hoću...” Pojma nemam ni sa kim je pričala, ni koje razloge je imala, ni šta joj se zapravo desilo, ali sam znao da je u pravu. Neki ljudi prosto mirišu tako.
Celo to popodne proveo sam slušajući album Feels Like Home, koji je 2004. snimila Nora Džons. Baš njega sam često slušao kada sam te zime pre 20 godina išao u civilnu vojsku, u bolnicu na Banjici, preko svojih slušalica. Sećam se hladnoće, snega, oronule bolničke zgrade i mog prvog otkrivanja Norinog glasa. Tu još ima pesma „Sunrise”, čija lepota i toplina su antipod tmurnoj i hladnoj atmosferi tog jutra u čekaonici. Pesma „Šta sam ja tebi?” i posle toliko godina zvuči savršeno. Pomislio sam da se možda i devojka od jutros zapitala šta li je ona tom majmunu koji je imao preča posla tog ponedeljka. Ili je bio opravdano sprečen, pa se on zapitao isto to pitanje. Ono u čemu nema dileme jeste da je Norin drugi studijski album mnogo lepo ostario. Valjda tako uvek biva kada vreme napadne nešto što vredi. Prosek, kič i jeftine note vreme sahrani očas posla, ali kvalitetu ne može ništa.
Kada sam pre neki dan opet išao u bolnicu, ovog puta da odvezem kući dragu osobu koja je uspešno operisana, opet sam video devojku iz čekaonice. Noga joj je sada bila u gipsu, sedela je u invalidskim kolicima, ali je imala osmeh na licu. Pored nje su bili dečak i devojčica od pet-šest godina koji su je držali za ruke. I sve troje su se glasno smejali. Pojma nemam čemu tačno, ali sam sasvim siguran da je bilo smešno.
