Теткица и домар
Од времена када смо стрпљиво чекали да се осуше подови после рада теткица како им не бисмо покварили посао, до ђачког пуцња у школског домара – развалио се свет
Њихов је рад практично бесплатан, а њихов се труд подразумева. Оне су у темељу сваке школе и просветне установе. Оне су невидљиве, а преко потребне. Њих деца воле јер својом пријазношћу премошћују ону прву празнину између руке ђачета откинуте од родитељске до руке наставника. Њихови куци у школама, скрајнути и као вишкови, миришу на свежу кафу и старинске слаткише. Оне се ословљавају речју од миља: како из љубави и драгости тако и због омалености и погрбљености услед тешких послова. Њихови лични дохоци су неприметни за државни буџет, а један изостанак чини рад школе немогућим. Оне су „божји људи”, затомљених даровитости и без прилике да се изразе, према којима судбина и живот нису били довољно штедри. Оне преко шака саображених алату, зачудно искривљених прстију (који као да гледају у различитим правцима баш као што су им и очи гледале на сто страна док су биле запослене), пренесу хектолитре воде и, поред робота-уређаја који се усељавају у домове, оне готово да раде као и у доба у којем је откривен точак. Оне одлазе у пензију, с хроничним и неизлечивим болестима, као ислужене раднице, где дозревају у тишини. Али се њих некада, због урођеног ауторитета, природности, добронамерности и искрености, ђаци некада боје више од наставника, директора и родитеља.
Домар је човек од десетине заната и нема те закучасте потешкоће у школском механизму коју он, макар и заошијастим путем, неће умети да разреши. Његово било куца у складу са звуцима школе и сваког њеног најмањег дела. Он је према важећем друштвеном схватању „мали човек”, но по унутрашњем и животном знању големе одговорности, саживљен са школом. Андрић, борац за сваку људску душу, у једну од својих свезака бележи да је током немачког бомбардовања библиотеку у Ротердаму спасио један такав необично мали-велики човек, под ватром, поливајући кров зграде водом.
У поређењу с платама хигијенских радника у западном свету – у САД она износи 18 долара по сату (или 2.000 динарa), у Немачкој 16, у Шведској 13, у Француској 12, у Италији и Великој Британији 11 евра, у Грчкој осам – наше теткице у своје танушне новчанике за сат рада уложе два евра. У европском новчаном систему вредности њихова зарада дакле не би се могла изразити вредносном хартијом, већ само металним звуком кованица што некако за савремену слику света не слови довољно достојанствено.
На сајту Библиотеке Универзитета Мисури у САД, федералним државама где је робовласништво отровало исти онај век који је обележен светлошћу Теслиног ума, налазимо податке да је у деценији 1930–1939. просечна годишња плата белца била 1.419 долара, белкиње 863, црног човека 639, а црне жене 327. Рачун даље каже да је супериоран бели човек у односу на жену-сенку зарађивао 4,4 пута више. Даљим сагледавањем историје вредновања људског рада, а мудри познају неумољивост бројева неретко искренијих од речи, те разлике се све више продубљују у савременом добу: наше теткице данас примају чак девет пута мање за свој рад у односу на колегинице у САД.
„Лепо сте поделили свет”, горко је завапио млади Андрић 1919 – само пола века од званичног укидања робовласништва у САД (али само правно, а обичајно, авај, још не) и пола века пре смрти последњег америчког роба: „Све је за вас, за вашу децу, за децу ваше деце и за ваше слуге. Добро сте поделили свијет: све што је светла и лепоте узели сте себи, а све што је мрака и тегобе оставили сте нама.” Потоња „победа века” – тријумф тобожњег пролетеријата, „светска револуција над револуцијама” – том најсиромашнијем делу друштва није донела ништа. Оно је и даље израбљивано, било од држава као највећих послодаваца, било од приватних компанија и предузећа уз прећутно допуштење држава, радећи и данас за пуки егзистенцијални минимум.
Некултура прећуткивања и култура непрећуткивања
Међутим, не изражава се све новцем. Много тога лежи у другим облицима и изразима поштовања човека. Јер нема правичног поступања ни државе ни људи ако врлина не станује у срцима, како би требало да у нашим гимназијама учимо од Платона, а потом да то увежбавамо у животу. Тако се имена „теткица”, па тако и признатост њиховог рада може наћи само на страницама оних најбољих, оних који не праве разлике међу људима. Девета београдска гимназија, која одскоро ради у реновираној згради – оној коју су теткице неуморно сређивале како би је припремиле за први септембарски дан – на страници Запослени, закићеноj геслом Код нас се знање преноси с љубављу и фотографијом ученице генерације, сместиле су се Бојана, Славка, Бланка, Ремзија, Јасна, Славица, Биљана, Милијана, Љиљана, уз имена професора и осталих запослених, а испред професора у пензији. Тако се поштовањем буди људска воља у невољном добу, снага најслабијих да кроз другарски и колегијални рад дају свој радни врхунац.
На сајту Десете гимназија теткице су се угнездиле одмах испод имена директорке и управе школе, испред професора. Пета гимназија, уз њихова имена, дала је број година колико свака од њих даје допринос реду у школи, па чак и имена њихових колегиница које их по потреби замењују, те сазнајемо да су Рајна, Бајрамша и Слађанка испратиле више од пет генерација гимназијалаца. На челу је домар Зоран Ракић, који је пред пензијом и који је пре две године с талентованим ђацима припремао представу поводом Дана Светог Саве.
Дванаеста гимназија, лепо, под бројевима, без разлике, осим у врсти послова које обављају, објавила је имена свих запослених који чине колектив школе. Међу њима налазимо стара и већ заборављена имена која постоје у народној песми и црквеним књигама, оним преосталим после царских, фашистичких и бољшевичких дивљања. Тако просторије гимназије оплемењују и Сунчана, Слађана, Светлана, и тако то Бог уреди кад људи не могу. Умешао је прсте и у Аранђеловачкој гимназији, коју уређују дословце Славица, Анкица, Верица и Зорица.
Математичка гимназија – она која сија као сунце и у домовини и у свету – своје техничко, помоћно особље представила је појединачним фото-портретима с којих нас посматрају лица у свој својој одмерености и скромности.
Друга економска школа у Београду своје је теткице опевала у школској химни, а најдирљивији је заједнички, помало старински колективни портрет, који је урадила Алексиначка гимназија, с представницима управе, те професорима, домарима и теткицама. Ни Карловачка гимназија, горда у својој двоиповековној традицији, није могла друкчије: на ненаметљив и једнак начин истакла је све своје људе.
Општи је утисак да се, с удаљавањем од центра, сусрећемо са снажнијим осећајем за обичног човека. Од тог готово правила изузимамо београдске средње стручне школе које су веома пажљиве према свом ненаставном особљу. Но, морамо рећи, не без резигнираности, да Прва, Трећа, Четврта, Осма, Четрнаеста, Петнаеста, Спортска и Филолошка гимназија у Београду међу запосленима и у оквиру спискова имена која чине колектив нису сматрале за умесно и потребно да испишу имена својих домара и теткица. (Ауторка овог текста, као бивши ђак Четрнаесте гимназије, носи живо сећање да су прве утехе због оцена, љубавних стрелица или повреда, као и прве шоље топлих чајева када се у школи разболимо пружале наше теткице.) Занимљиво је да је Гимназија „Свети Сава” чланове управе представила великим фотографијама, у амбијенту радних кабинета, затим се похвалила чистим учионицама, уредном библиотеком, уређеним двориштем, блиставом спортском салом и игралиштем, без и назнаке имена домара и спремачица за то заслужних. Како је текла реализација идеје – замољени су да по завршетку спремања изиђу из кадрова?!
Молитва
Од времена када смо стрпљиво чекали да се осуше подови после рада теткица како им не бисмо покварили посао, до ђачког пуцња у школског домара – развалио се свет. Од тада плутамо онако како се ко за који део те развалине стигао да ухвати: без целине, без кормилара, без светионика, без светлосних путева.
Не можемо вам се одужити. Не можемо вам помоћи. Не умемо да поправимо свет и зауздамо зло. Не можемо да окајемо грехе столећа. Нема државе ни у њој подуке за то како да уклонимо неправду која нас понижава. Нема ни учених људи који би то знали. Нема више ничег у свету у којем је човек човеку дивља звер, чему би се могла заједно радовати људска срца. Оно чега има, драге наше Војиславке, Хајрије, Милунке, Разије, Воје, Дивне и Селиме, има само вал наде – dum spiro, spero (док дишем, надам се) – да ћете од нас чути једно људско, беспомоћно и громко хвала.
А Ти, Свече и Просветитељу, опрости што не хтедосмо или умесмо да научимо ништа о неподношљивости присуствовања људској патњи. Нема пута, Свети оче, којим се долази до познања да је туђа мука и наша и да ћемо без спознаје да се из неправде никада не рађа правда, во век и вјеков бити нецеловити, убоги и несврсисходни.
