Tetkica i domar
Od vremena kada smo strpljivo čekali da se osuše podovi posle rada tetkica kako im ne bismo pokvarili posao, do đačkog pucnja u školskog domara – razvalio se svet
Njihov je rad praktično besplatan, a njihov se trud podrazumeva. One su u temelju svake škole i prosvetne ustanove. One su nevidljive, a preko potrebne. Njih deca vole jer svojom prijaznošću premošćuju onu prvu prazninu između ruke đačeta otkinute od roditeljske do ruke nastavnika. Njihovi kuci u školama, skrajnuti i kao viškovi, mirišu na svežu kafu i starinske slatkiše. One se oslovljavaju rečju od milja: kako iz ljubavi i dragosti tako i zbog omalenosti i pogrbljenosti usled teških poslova. Njihovi lični dohoci su neprimetni za državni budžet, a jedan izostanak čini rad škole nemogućim. One su „božji ljudi”, zatomljenih darovitosti i bez prilike da se izraze, prema kojima sudbina i život nisu bili dovoljno štedri. One preko šaka saobraženih alatu, začudno iskrivljenih prstiju (koji kao da gledaju u različitim pravcima baš kao što su im i oči gledale na sto strana dok su bile zaposlene), prenesu hektolitre vode i, pored robota-uređaja koji se useljavaju u domove, one gotovo da rade kao i u doba u kojem je otkriven točak. One odlaze u penziju, s hroničnim i neizlečivim bolestima, kao islužene radnice, gde dozrevaju u tišini. Ali se njih nekada, zbog urođenog autoriteta, prirodnosti, dobronamernosti i iskrenosti, đaci nekada boje više od nastavnika, direktora i roditelja.
Domar je čovek od desetine zanata i nema te zakučaste poteškoće u školskom mehanizmu koju on, makar i zaošijastim putem, neće umeti da razreši. Njegovo bilo kuca u skladu sa zvucima škole i svakog njenog najmanjeg dela. On je prema važećem društvenom shvatanju „mali čovek”, no po unutrašnjem i životnom znanju goleme odgovornosti, saživljen sa školom. Andrić, borac za svaku ljudsku dušu, u jednu od svojih svezaka beleži da je tokom nemačkog bombardovanja biblioteku u Roterdamu spasio jedan takav neobično mali-veliki čovek, pod vatrom, polivajući krov zgrade vodom.
U poređenju s platama higijenskih radnika u zapadnom svetu – u SAD ona iznosi 18 dolara po satu (ili 2.000 dinara), u Nemačkoj 16, u Švedskoj 13, u Francuskoj 12, u Italiji i Velikoj Britaniji 11 evra, u Grčkoj osam – naše tetkice u svoje tanušne novčanike za sat rada ulože dva evra. U evropskom novčanom sistemu vrednosti njihova zarada dakle ne bi se mogla izraziti vrednosnom hartijom, već samo metalnim zvukom kovanica što nekako za savremenu sliku sveta ne slovi dovoljno dostojanstveno.
Na sajtu Biblioteke Univerziteta Misuri u SAD, federalnim državama gde je robovlasništvo otrovalo isti onaj vek koji je obeležen svetlošću Teslinog uma, nalazimo podatke da je u deceniji 1930–1939. prosečna godišnja plata belca bila 1.419 dolara, belkinje 863, crnog čoveka 639, a crne žene 327. Račun dalje kaže da je superioran beli čovek u odnosu na ženu-senku zarađivao 4,4 puta više. Daljim sagledavanjem istorije vrednovanja ljudskog rada, a mudri poznaju neumoljivost brojeva neretko iskrenijih od reči, te razlike se sve više produbljuju u savremenom dobu: naše tetkice danas primaju čak devet puta manje za svoj rad u odnosu na koleginice u SAD.
„Lepo ste podelili svet”, gorko je zavapio mladi Andrić 1919 – samo pola veka od zvaničnog ukidanja robovlasništva u SAD (ali samo pravno, a običajno, avaj, još ne) i pola veka pre smrti poslednjeg američkog roba: „Sve je za vas, za vašu decu, za decu vaše dece i za vaše sluge. Dobro ste podelili svijet: sve što je svetla i lepote uzeli ste sebi, a sve što je mraka i tegobe ostavili ste nama.” Potonja „pobeda veka” – trijumf tobožnjeg proleterijata, „svetska revolucija nad revolucijama” – tom najsiromašnijem delu društva nije donela ništa. Ono je i dalje izrabljivano, bilo od država kao najvećih poslodavaca, bilo od privatnih kompanija i preduzeća uz prećutno dopuštenje država, radeći i danas za puki egzistencijalni minimum.
Nekultura prećutkivanja i kultura neprećutkivanja
Međutim, ne izražava se sve novcem. Mnogo toga leži u drugim oblicima i izrazima poštovanja čoveka. Jer nema pravičnog postupanja ni države ni ljudi ako vrlina ne stanuje u srcima, kako bi trebalo da u našim gimnazijama učimo od Platona, a potom da to uvežbavamo u životu. Tako se imena „tetkica”, pa tako i priznatost njihovog rada može naći samo na stranicama onih najboljih, onih koji ne prave razlike među ljudima. Deveta beogradska gimnazija, koja odskoro radi u renoviranoj zgradi – onoj koju su tetkice neumorno sređivale kako bi je pripremile za prvi septembarski dan – na stranici Zaposleni, zakićenoj geslom Kod nas se znanje prenosi s ljubavlju i fotografijom učenice generacije, smestile su se Bojana, Slavka, Blanka, Remzija, Jasna, Slavica, Biljana, Milijana, Ljiljana, uz imena profesora i ostalih zaposlenih, a ispred profesora u penziji. Tako se poštovanjem budi ljudska volja u nevoljnom dobu, snaga najslabijih da kroz drugarski i kolegijalni rad daju svoj radni vrhunac.
Na sajtu Desete gimnazija tetkice su se ugnezdile odmah ispod imena direktorke i uprave škole, ispred profesora. Peta gimnazija, uz njihova imena, dala je broj godina koliko svaka od njih daje doprinos redu u školi, pa čak i imena njihovih koleginica koje ih po potrebi zamenjuju, te saznajemo da su Rajna, Bajramša i Slađanka ispratile više od pet generacija gimnazijalaca. Na čelu je domar Zoran Rakić, koji je pred penzijom i koji je pre dve godine s talentovanim đacima pripremao predstavu povodom Dana Svetog Save.
Dvanaesta gimnazija, lepo, pod brojevima, bez razlike, osim u vrsti poslova koje obavljaju, objavila je imena svih zaposlenih koji čine kolektiv škole. Među njima nalazimo stara i već zaboravljena imena koja postoje u narodnoj pesmi i crkvenim knjigama, onim preostalim posle carskih, fašističkih i boljševičkih divljanja. Tako prostorije gimnazije oplemenjuju i Sunčana, Slađana, Svetlana, i tako to Bog uredi kad ljudi ne mogu. Umešao je prste i u Aranđelovačkoj gimnaziji, koju uređuju doslovce Slavica, Ankica, Verica i Zorica.
Matematička gimnazija – ona koja sija kao sunce i u domovini i u svetu – svoje tehničko, pomoćno osoblje predstavila je pojedinačnim foto-portretima s kojih nas posmatraju lica u svoj svojoj odmerenosti i skromnosti.
Druga ekonomska škola u Beogradu svoje je tetkice opevala u školskoj himni, a najdirljiviji je zajednički, pomalo starinski kolektivni portret, koji je uradila Aleksinačka gimnazija, s predstavnicima uprave, te profesorima, domarima i tetkicama. Ni Karlovačka gimnazija, gorda u svojoj dvoipovekovnoj tradiciji, nije mogla drukčije: na nenametljiv i jednak način istakla je sve svoje ljude.
Opšti je utisak da se, s udaljavanjem od centra, susrećemo sa snažnijim osećajem za običnog čoveka. Od tog gotovo pravila izuzimamo beogradske srednje stručne škole koje su veoma pažljive prema svom nenastavnom osoblju. No, moramo reći, ne bez rezigniranosti, da Prva, Treća, Četvrta, Osma, Četrnaesta, Petnaesta, Sportska i Filološka gimnazija u Beogradu među zaposlenima i u okviru spiskova imena koja čine kolektiv nisu smatrale za umesno i potrebno da ispišu imena svojih domara i tetkica. (Autorka ovog teksta, kao bivši đak Četrnaeste gimnazije, nosi živo sećanje da su prve utehe zbog ocena, ljubavnih strelica ili povreda, kao i prve šolje toplih čajeva kada se u školi razbolimo pružale naše tetkice.) Zanimljivo je da je Gimnazija „Sveti Sava” članove uprave predstavila velikim fotografijama, u ambijentu radnih kabineta, zatim se pohvalila čistim učionicama, urednom bibliotekom, uređenim dvorištem, blistavom sportskom salom i igralištem, bez i naznake imena domara i spremačica za to zaslužnih. Kako je tekla realizacija ideje – zamoljeni su da po završetku spremanja iziđu iz kadrova?!
Molitva
Od vremena kada smo strpljivo čekali da se osuše podovi posle rada tetkica kako im ne bismo pokvarili posao, do đačkog pucnja u školskog domara – razvalio se svet. Od tada plutamo onako kako se ko za koji deo te razvaline stigao da uhvati: bez celine, bez kormilara, bez svetionika, bez svetlosnih puteva.
Ne možemo vam se odužiti. Ne možemo vam pomoći. Ne umemo da popravimo svet i zauzdamo zlo. Ne možemo da okajemo grehe stoleća. Nema države ni u njoj poduke za to kako da uklonimo nepravdu koja nas ponižava. Nema ni učenih ljudi koji bi to znali. Nema više ničeg u svetu u kojem je čovek čoveku divlja zver, čemu bi se mogla zajedno radovati ljudska srca. Ono čega ima, drage naše Vojislavke, Hajrije, Milunke, Razije, Voje, Divne i Selime, ima samo val nade – dum spiro, spero (dok dišem, nadam se) – da ćete od nas čuti jedno ljudsko, bespomoćno i gromko hvala.
A Ti, Sveče i Prosvetitelju, oprosti što ne htedosmo ili umesmo da naučimo ništa o nepodnošljivosti prisustvovanja ljudskoj patnji. Nema puta, Sveti oče, kojim se dolazi do poznanja da je tuđa muka i naša i da ćemo bez spoznaje da se iz nepravde nikada ne rađa pravda, vo vek i vjekov biti neceloviti, ubogi i nesvrsishodni.
