Архитекте без дипломе
Читава теорија савремене архитектуре базира се на дилемама функција или форма, естетика или етика, бетон или дрво, унутра или споља, шта је прво, а шта следи
„Функцију ћемо одредити према ономе шта буде урађено, па вас молимо да објекат пројектујете како вам драго.” Ово је нешто слободнији превод верујемо необичног захтева клијента упућен јапанском архитекти Хироши Наиту, који га је и поред мноштва изведених пројеката и својих година (рођен 1950) схватио врло озбиљно. Објекат Киои Сеидо је тако саграђен 2021. године у Токију и до данас функцију није добио. До лета прошле године објекат се могао туристички обићи, а одржана је и једна изложба у којој је једини експонат било борово дрво с корењем које је ишчупано, али донекле очувано након великог земљотреса у Фукошими 2011. године. Објекат је иначе модернистичког рукописа, сведених линија с понеким неочекиваним детаљем. Спољашњи бетонски кубус је „обложен” стакленим панелима (врло слично фронталној фасади Југословенског драмског позоришта у Београду), док унутрашњост успешно сучељава бетон и дрво. Природно светло директно продире кроз девет отвора – лантерни на крову (објекат нема прозора), који се по потреби могу затворити хоризонталним засторима када вештачко осветљење прави још узбудљивију игру сенки. Комбинација спољашњих и унутрашњих степеништа која на различите начине спајају нивое објекта, тренутно је можда његов најатрактивнији део.
Правни факултет Универзитета у Цириху је од Сантјага Калатраве наручио пројекат додавања два спрата на већ постојећи објекат из 1908. године, дограђиван двадесетак година касније. Ингениозност његовог решења (2004) састоји се у томе што је одлично уклопио наручена два спрата, па потом додао посебну структуру унутар постојећег волумена зграде која централно постављено унутрашње двориште претвара у библиотеку на шест елипсастих прстенова. Полице с књигама су иза читалаца чији су радни столови окренути ка средишту зграде, до којих природно осветљење стиже с крова кроз структуру која је по свом облику карактеристична за овог шпанског архитекту. Оно што баш и није својствено за њега јесте значајна употреба дрвета. То наравно апсорбује звук и омогућава неопходну тишину простору овакве функције, али уједно ствара визуелни доживљај који је приметан и на фотографијама објекта, али чији интензитет можете осетити једино својим физичким присуством. Дакле, овде је форма нашла своју функцију која у првом моменту није ту била и планирана.
Питање је да ли би овај текст био написан да ове године не обележавамо сто година од смрти Луиса Саливена. Њега зову „оцем небодера”, као и „оцем модернизма”, његово име се везује за „Чикашку школу”. И он је један од кључних архитеката који су стварали у 20. веку, а нису завршили архитектонски факултет, уосталом као ни Френк Лојд Рајт, чији је ментор и послодавац једно време био. И за Саливена најважније, у свом тексту под називом „Уметнички осмишљена висока пословна зграда” написао је могло би се рећи архитектонску мантру или, како он каже, „закон” по коме „форма следи функцију”. Изворно, написао је да увек следи, али је скраћена верзија ушла у уџбенике и стручну литературу цитирана барем подједнак број пута као и мото „мање је више”, који је сковао Мис ван дер Рое (ни он није завршио архитектонски факултет).
Валтер Гропијус жели „архитектуру чија се функција јасно препознаје кроз форму”, док је на листи архитеката без дипломе и Карло Скарпа, о коме Луис Кан пише стихове: „У делу Карла Скарпе / ’Лепота’ / прво чуло / Уметност / прва реч / затим Чудо / Затим унутрашња реализација ’Форме’ / Осећај целовитости неодвојивих елемената.”
Али да се вратимо у Земљу излазећег сунца. Аутор једне књиге о Тадао Анду (ни он нема формално академско образовање) пише: „Он мрзи манипулацију знањем и игре са формом. Истинска архитектура за Анда није простор изражен кроз метафизику или естетику, већ простор који у себи садржи физички апсорбовану мудрост.” А онда Андо говори следеће: „Оно што ја покушавам да изразим кроз бетон није Ле Корбизијеова издржљивост већ нешто суптилније.” Да ли треба напоменути да ни Ле Корбизије није био дипломирани архитекта?
Читава теорија савремене архитектуре базира се на дилемама функција или форма, естетика или етика, бетон или дрво, унутра или споља, шта је прво, а шта следи. А вредност сваке тврдње се огледа и у томе да се подједнако утемељено може бранити, али и оспоравати. С дипломом или без ње.
