Arhitekte bez diplome
Čitava teorija savremene arhitekture bazira se na dilemama funkcija ili forma, estetika ili etika, beton ili drvo, unutra ili spolja, šta je prvo, a šta sledi
„Funkciju ćemo odrediti prema onome šta bude urađeno, pa vas molimo da objekat projektujete kako vam drago.” Ovo je nešto slobodniji prevod verujemo neobičnog zahteva klijenta upućen japanskom arhitekti Hiroši Naitu, koji ga je i pored mnoštva izvedenih projekata i svojih godina (rođen 1950) shvatio vrlo ozbiljno. Objekat Kioi Seido je tako sagrađen 2021. godine u Tokiju i do danas funkciju nije dobio. Do leta prošle godine objekat se mogao turistički obići, a održana je i jedna izložba u kojoj je jedini eksponat bilo borovo drvo s korenjem koje je iščupano, ali donekle očuvano nakon velikog zemljotresa u Fukošimi 2011. godine. Objekat je inače modernističkog rukopisa, svedenih linija s ponekim neočekivanim detaljem. Spoljašnji betonski kubus je „obložen” staklenim panelima (vrlo slično frontalnoj fasadi Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu), dok unutrašnjost uspešno sučeljava beton i drvo. Prirodno svetlo direktno prodire kroz devet otvora – lanterni na krovu (objekat nema prozora), koji se po potrebi mogu zatvoriti horizontalnim zastorima kada veštačko osvetljenje pravi još uzbudljiviju igru senki. Kombinacija spoljašnjih i unutrašnjih stepeništa koja na različite načine spajaju nivoe objekta, trenutno je možda njegov najatraktivniji deo.
Pravni fakultet Univerziteta u Cirihu je od Santjaga Kalatrave naručio projekat dodavanja dva sprata na već postojeći objekat iz 1908. godine, dograđivan dvadesetak godina kasnije. Ingenioznost njegovog rešenja (2004) sastoji se u tome što je odlično uklopio naručena dva sprata, pa potom dodao posebnu strukturu unutar postojećeg volumena zgrade koja centralno postavljeno unutrašnje dvorište pretvara u biblioteku na šest elipsastih prstenova. Police s knjigama su iza čitalaca čiji su radni stolovi okrenuti ka središtu zgrade, do kojih prirodno osvetljenje stiže s krova kroz strukturu koja je po svom obliku karakteristična za ovog španskog arhitektu. Ono što baš i nije svojstveno za njega jeste značajna upotreba drveta. To naravno apsorbuje zvuk i omogućava neophodnu tišinu prostoru ovakve funkcije, ali ujedno stvara vizuelni doživljaj koji je primetan i na fotografijama objekta, ali čiji intenzitet možete osetiti jedino svojim fizičkim prisustvom. Dakle, ovde je forma našla svoju funkciju koja u prvom momentu nije tu bila i planirana.
Pitanje je da li bi ovaj tekst bio napisan da ove godine ne obeležavamo sto godina od smrti Luisa Salivena. Njega zovu „ocem nebodera”, kao i „ocem modernizma”, njegovo ime se vezuje za „Čikašku školu”. I on je jedan od ključnih arhitekata koji su stvarali u 20. veku, a nisu završili arhitektonski fakultet, uostalom kao ni Frenk Lojd Rajt, čiji je mentor i poslodavac jedno vreme bio. I za Salivena najvažnije, u svom tekstu pod nazivom „Umetnički osmišljena visoka poslovna zgrada” napisao je moglo bi se reći arhitektonsku mantru ili, kako on kaže, „zakon” po kome „forma sledi funkciju”. Izvorno, napisao je da uvek sledi, ali je skraćena verzija ušla u udžbenike i stručnu literaturu citirana barem podjednak broj puta kao i moto „manje je više”, koji je skovao Mis van der Roe (ni on nije završio arhitektonski fakultet).
Valter Gropijus želi „arhitekturu čija se funkcija jasno prepoznaje kroz formu”, dok je na listi arhitekata bez diplome i Karlo Skarpa, o kome Luis Kan piše stihove: „U delu Karla Skarpe / ’Lepota’ / prvo čulo / Umetnost / prva reč / zatim Čudo / Zatim unutrašnja realizacija ’Forme’ / Osećaj celovitosti neodvojivih elemenata.”
Ali da se vratimo u Zemlju izlazećeg sunca. Autor jedne knjige o Tadao Andu (ni on nema formalno akademsko obrazovanje) piše: „On mrzi manipulaciju znanjem i igre sa formom. Istinska arhitektura za Anda nije prostor izražen kroz metafiziku ili estetiku, već prostor koji u sebi sadrži fizički apsorbovanu mudrost.” A onda Ando govori sledeće: „Ono što ja pokušavam da izrazim kroz beton nije Le Korbizijeova izdržljivost već nešto suptilnije.” Da li treba napomenuti da ni Le Korbizije nije bio diplomirani arhitekta?
Čitava teorija savremene arhitekture bazira se na dilemama funkcija ili forma, estetika ili etika, beton ili drvo, unutra ili spolja, šta je prvo, a šta sledi. A vrednost svake tvrdnje se ogleda i u tome da se podjednako utemeljeno može braniti, ali i osporavati. S diplomom ili bez nje.
