Две заставе војводе и вожда Милоша
У свести устаника и биографа Милоша Обреновића остао је упамћен само војводски барјак, руске производње, док је сећање на устанички барјак српске производње избледело и нестало
Историци су знали за једну заставу војводе Милоша Обреновића у Првом и Другом српском устанку – за тзв. војводски барјак. Да је Обреновић, заједно са својим полубратом Миланом, имао и другу заставу није се ни знало, нити је ико од његових биографа тако нешто претпостављао, иако је свим повесницима била позната застава насликана на платну Паје Јовановића „Таковски устанак”. Данас поуздано можемо да тврдимо да је Милош Обреновић, као устаник, старешина и вожд Другог устанка поседовао две заставе.
Од избијања Првог српског устанка Обреновићи, Милан и Милош, као и већина устаничких чета, били су предвођени барјактаром с развијеним барјаком. Ти први барјаци били су домаће израде или су били набављани у Срему, све до 1810. године. Први барјак Обреновића, највероватније, шивен је у Рудничкој нахији и био је на белом платну, с црвеним крстом у средини, као на слици Паје Јовановића. Откуда ово сазнање, будући да заставу на слици „Таковски устанак” нико није узимао као доказ о постојању овакве заставе?
У писму Антонија Радивојевића, једног од управника добара Обреновића, сину Живку, од 5. августа 1876. године, наилазимо на значајан податак: „Послао сам г. Велимиру заставу блаженопочившег књаза Милоша 1815. љето, црвени крст и застава орошена србском крвљу, нека види сваки да нису ни Срби били пре 60 година варвари” (Државни архив Србије, Поклони и откупи, LXXII, 508).
Поменути Велимир Теодоровић је ванбрачни син кнеза Михаила, који је живео у Минхену, где је и умро 1898. Почетком следеће године председник Владе Краљевине Србије, Владан Ђорђевић, послао је два чиновника да реше питање Велимирове заоставштине. У извештају из Минхена обавестили су га о сликама Обреновића нађеним у Велимировом стану и о таковској застави. Реч је о сликама владара династије Обреновић и једне Велимирове. На крају писма додали су: „Међу стварима покојниковим нашао сам и једну заставу за коју ме уверавају да је аутентична таковска застава. Доносим је са собом у Београд” (ДАС, Владан Ђорђевић, 245). Прва устаничка застава Обреновића донета је из Минхена у Београд 1899. године, али јој се потом губи сваки траг.
Податак Радивојевића о застави, раније изнет, и овај, решавају једно важно питање – питање Таковског барјака. Милош и Милан Обреновић, као и већина устаничких старешина, имали су своју заставу од почетка устанка – бело платно са црвеним крстом. Године 1810. Милош је добио од брата Милана, из Букурешта, војводски барјак са српско-руским хералдичким знацима, на свиленом платну пурпурнобордo боје! До краја Првог српског устанка, и током Другог српског устанка, пред Милошем Обреновићем, војводом, командантом, главнокомандујућим фронтом, потом и вождом, ношен је војводски барјак, а не овај са црвеним крстом, будући да је устаничка војска унифицирана у овом погледу војничког организовања. То не значи да барјак с белим платном и црвеним крстом нису носили његови војници. У свести устаника и биографа Милоша Обреновића остао је упамћен само војводски барјак, руске производње, док је сећање на устанички барјак српске производње избледело и нестало.
Краљ Милан, а потом и краљ Александар Обреновић, договарали су се с Пајом Јовановићем за рад на слици „Таковски устанак”. Будући да је неко време живео у Минхену и ту држао свој атеље, сликар је могао видети барјак с црвеним крстом у дому Велимира, којег је посећивао. Познато је да је сликар малао историјске догађаје према одевним и осталим предметима времена које је вековечио. Јовановић је веровао, погрешно, да је управо то војводски барјак и верно га је пренео на своје платно. Две варијанте слике биле су довршене неколико година после Велимирове смрти.
Јасно је да је Милош Обреновић имао две заставе током Првог и Другог српског устанка – бело платно с црвеним крстом (као на слици Паје Јовановића) и војводски барјак, прву заставу од 1804, а другу од 1810. године. У Такову 1815. године он је развио и предао Паштрмцу војводски барјак, са српско-руском хералдичком симболиком. Није забележио ниједан извор да је застава на белом платну с црвеним крстом ношена током Другог српског устанка, али се не може искључити њена употреба, будући да је сачувана до краја 19. столећа. Једно је сасвим поуздано – остала је на Јовановићевом платну као сведок прве заставе Обреновића, пре овог нашег сазнања.
На сликама Таковског устанка Винценца Кацлера, Стеве Тодоровића, Ђуре Јакшића, Павла Чортановића насликане су тробојке: црвено-плаво-беле, односно државна застава Србије, млађа од заставе с белим платном и црвеним крстом, као и од војводског барјака, две, односно две и по деценије. Заставу тих боја и распореда Србија је добила тек 1839. године, па се њихово појављивање на сликама Таковског устанка може назвати интерполацијом, погрешном, проистеклом из непознавања настанка српских застава прве половине 19. века. Вредан је помена податак да су обе заставе, према историјским изворима, биле „орошене србском крвљу” и избушене мецима, као сведоци борбености устаника браће Обреновића, Милана и Милоша.
