Кротитељ ветрова
Пре Другог светског рата Улица браће Барух се звала Принца Евгенија, а онда је добила име по тројици браће Јевреја, инжењеру Исидору Иси, правнику и сликару Бори и професору филозофије Јосипу Јожи, партизанима који су у рату и настрадали
Улица Браће Барух почиње од ћошка који формира с Душановом, где је књижара-читаоница. Преко пута ње је зграда са a la оријенталним раскошним надстрешницама. Испред улаза на ћошку седе две девојке. „Замисли, он покушава да прича са мном и после тог сазнања!”, препричава једна другој док мени добродошлицу жели голуб који слеће на тротоар.
Имам осећај да сам крочила у некакву нулту материју док гледам у спомен-бисту Милораду Павићу, на фасади зграде у којој је живео и у којој је сада његов легат. Кад год ту прођем, запитам се хоће ли ми се Павић јавити кроз своја рупичава лутања. Он је биће из нулте материје. Често нама, који се вртимо око своје осе, прилази из недокучивог карираног света и шаље нам поруке.
У исто време ми прилази дечак. Пита ме куда да иде да би дошао до улице која носи име особе о којој сам управо завршила роман! „Случајно.” Тако је то с београдским улицама и њиховим духовним власницима – мешају се, говоре и дају енергију. Уплићу се у ткања путања. А Улица браће Барух једним делом и Павићева. Био је писац, а био је и човек који никада није рекао ништа лоше о неком колеги.
И даље стојим испод бисте, поред улаза. Гледам у вечитосмешећег човека, Павића. И на бисти је пријатан и мио. Он је човек који је испод свог језика укротио све ветрове који су том улицом пролазили, као и оне које је сусретао док је из ње ишао у шетњу до капије Карла Шестог. И стварне и бестварне ветрове је кротио. Јер стварност је ништица ако нисмо свесни да постоји и бестварност. Ишао је свуда да би се враћао и себи и нама. И даље нам се враћа. Доста ниже, близу Дунава, видех Павића почетком деведесетих година прошлог века. Од тада ми је постао један од синонима за Дорћол.
А ветрови су у Београду изненадни, превртљиви, мимикрисани, незајажљиви, зајажљиви, сурови и благи. Имају зелене капке, извијене обрве и ришеље рад на рукавима од плиша. Београдски ветрови имају подзначења и потхујања. Имају уста, и хладна и топла. Оне с хладним устима Павић брже стави под своје непце, намами их кроз пољубац, јер су у дубини своје душе жељни љубави. Ту су пухач и здухач. Ту је и незаобилазна кошава. Београђани кроз њу улазе у ваздушни вир. Понеко и у немир. Краљица ветрова углавном није миљеница, изазива мрзовољу, гунђање, мрмљање, бежање и осуду. Носи све са собом с тераса, опомиње оне који су пландовали током лета и нису поправили прозоре, квари фризуре и лудо се забавља. Понекад је тако језива да се има утисак као да прави раскршће за жртвовање док пирује над крововима и дрвећем. И њу Павић уме да укроти.
Идем даље улицом. С леве стране наилазим на кућу обавијену осушеним бршљаном. Кроз капију пролазе две госпође, једна даје предност другој. Лепо је видети да у граду још увек има лепих манира. Кућа има и „тијару” на крову, додуше зарђалу, али се бар слаже с бордо бршљаном.
Улазим у оближњи ресторан. Прилази ми конобар који подсећа на Хју Гранта. Веома је љубазан. Спушта тањир на кафански сто с великим пијететом и љубављу. Лако и меко.
„Како сте, господо?”, пита госте који седе иза мене. Наравно, зна их. Сталност кафана и сталност гостију су конзистентни у несталности званој Београд, која зна и сама себе да руши и рђави, вековима.
Преко пута мене је огледало. Видљиво. Није невидљиво као Павићево, али све чекам да нестане док уживам у укусној храни. И у одјецима улице кроз новопридошле госте.
Пре Другог светског рата се звала Принца Евгенија, а онда је добила име по тројици браће Јевреја, инжењеру Исидору Иси, правнику и сликару Бори и професору филозофије Јосипу Јожи, партизанима који су у рату и настрадали (Иса и Јожа су погинули у Ужицу, а Бора је стрељан у Јајинцима). Имали су и три сестре, носитељке Партизанске споменице. Рат је преживела само Соња, док Бела и Рашела нису.
Конобар ми доноси рачун, а ја не видим износ јер ми, како године пролазе, све постаје ситно као корак по леденим тротоарима.
„Не видим”, насмејем се гласно, „колико сам дужна?”, а он ће: „Нисам ни ја више млад, ни ја не видим.” И тако се заједно исписнички издиванимо док на радију иде песма „Све је лако кад си млад”.
Није случајно.
Ништа није случајно у улици у којој Милорад Павић и даље кроти ветрове и слаже их испод језика. Нешто неслучајно не видиш, али много тога другог видиш. Види и оно тебе, из дубине претежно плаве нулте материје.
