Krotitelj vetrova

Ulica Braće Baruh počinje od ćoška koji formira s Dušanovom, gde je knjižara-čitaonica. Preko puta nje je zgrada sa a la orijentalnim raskošnim nadstrešnicama. Ispred ulaza na ćošku sede dve devojke. „Zamisli, on pokušava da priča sa mnom i posle tog saznanja!”, prepričava jedna drugoj dok meni dobrodošlicu želi golub koji sleće na trotoar.

Imam osećaj da sam kročila u nekakvu nultu materiju dok gledam u spomen-bistu Miloradu Paviću, na fasadi zgrade u kojoj je živeo i u kojoj je sada njegov legat. Kad god tu prođem, zapitam se hoće li mi se Pavić javiti kroz svoja rupičava lutanja. On je biće iz nulte materije. Često nama, koji se vrtimo oko svoje ose, prilazi iz nedokučivog kariranog sveta i šalje nam poruke.

U isto vreme mi prilazi dečak. Pita me kuda da ide da bi došao do ulice koja nosi ime osobe o kojoj sam upravo završila roman! „Slučajno.” Tako je to s beogradskim ulicama i njihovim duhovnim vlasnicima – mešaju se, govore i daju energiju. Upliću se u tkanja putanja. A Ulica braće Baruh jednim delom i Pavićeva. Bio je pisac, a bio je i čovek koji nikada nije rekao ništa loše o nekom kolegi.

I dalje stojim ispod biste, pored ulaza. Gledam u večitosmešećeg čoveka, Pavića. I na bisti je prijatan i mio. On je čovek koji je ispod svog jezika ukrotio sve vetrove koji su tom ulicom prolazili, kao i one koje je susretao dok je iz nje išao u šetnju do kapije Karla Šestog. I stvarne i bestvarne vetrove je krotio. Jer stvarnost je ništica ako nismo svesni da postoji i bestvarnost. Išao je svuda da bi se vraćao i sebi i nama. I dalje nam se vraća. Dosta niže, blizu Dunava, videh Pavića početkom devedesetih godina prošlog veka. Od tada mi je postao jedan od sinonima za Dorćol.

A vetrovi su u Beogradu iznenadni, prevrtljivi, mimikrisani, nezajažljivi, zajažljivi, surovi i blagi. Imaju zelene kapke, izvijene obrve i rišelje rad na rukavima od pliša. Beogradski vetrovi imaju podznačenja i pothujanja. Imaju usta, i hladna i topla. One s hladnim ustima Pavić brže stavi pod svoje nepce, namami ih kroz poljubac, jer su u dubini svoje duše željni ljubavi. Tu su puhač i zduhač. Tu je i nezaobilazna košava. Beograđani kroz nju ulaze u vazdušni vir. Poneko i u nemir. Kraljica vetrova uglavnom nije miljenica, izaziva mrzovolju, gunđanje, mrmljanje, bežanje i osudu. Nosi sve sa sobom s terasa, opominje one koji su plandovali tokom leta i nisu popravili prozore, kvari frizure i ludo se zabavlja. Ponekad je tako jeziva da se ima utisak kao da pravi raskršće za žrtvovanje dok piruje nad krovovima i drvećem. I nju Pavić ume da ukroti.

Idem dalje ulicom. S leve strane nailazim na kuću obavijenu osušenim bršljanom. Kroz kapiju prolaze dve gospođe, jedna daje prednost drugoj. Lepo je videti da u gradu još uvek ima lepih manira. Kuća ima i „tijaru” na krovu, doduše zarđalu, ali se bar slaže s bordo bršljanom.

Ulazim u obližnji restoran. Prilazi mi konobar koji podseća na Hju Granta. Veoma je ljubazan. Spušta tanjir na kafanski sto s velikim pijetetom i ljubavlju. Lako i meko.

„Kako ste, gospodo?”, pita goste koji sede iza mene. Naravno, zna ih. Stalnost kafana i stalnost gostiju su konzistentni u nestalnosti zvanoj Beograd, koja zna i sama sebe da ruši i rđavi, vekovima.

Preko puta mene je ogledalo. Vidljivo. Nije nevidljivo kao Pavićevo, ali sve čekam da nestane dok uživam u ukusnoj hrani. I u odjecima ulice kroz novopridošle goste.

Pre Drugog svetskog rata se zvala Princa Evgenija, a onda je dobila ime po trojici braće Jevreja, inženjeru Isidoru Isi, pravniku i slikaru Bori i profesoru filozofije Josipu Joži, partizanima koji su u ratu i nastradali (Isa i Joža su poginuli u Užicu, a Bora je streljan u Jajincima). Imali su i tri sestre, nositeljke Partizanske spomenice. Rat je preživela samo Sonja, dok Bela i Rašela nisu.

Konobar mi donosi račun, a ja ne vidim iznos jer mi, kako godine prolaze, sve postaje sitno kao korak po ledenim trotoarima.

„Ne vidim”, nasmejem se glasno, „koliko sam dužna?”, a on će: „Nisam ni ja više mlad, ni ja ne vidim.” I tako se zajedno ispisnički izdivanimo dok na radiju ide pesma „Sve je lako kad si mlad”.

Nije slučajno.

Ništa nije slučajno u ulici u kojoj Milorad Pavić i dalje kroti vetrove i slaže ih ispod jezika. Nešto neslučajno ne vidiš, ali mnogo toga drugog vidiš. Vidi i ono tebe, iz dubine pretežno plave nulte materije.