На леду нема протекције

У протеклој деценији Александар Денић постао је један од најзапосленијих европских аутора сценографије. Дугачак је списак домаћих и страних филмова представа и опера за које је радио сценографије: Ми нисмо анђели, Ране, Зона Замфирова, Фром тхе Хоусе оф тхе Деатх, Фауст, представе Родољупци, Тихо тече Мисисипи, Госпођица Јулија… Ако бисмо набројали све домаће и иностране Денићеве пројекте била би нам потребна још једна страна Културног додатка. Исто важи и за награде. Име Александра Денића је препознатљиво пре свега у Немачкој због плодне сарадње са чувеним редитељем Франком Касторфом.

Биће препознатљиво и на предстојећем 60. бијеналу у Венецији, где ће по избору овдашње стручне комисије представити рад Exposition Coloniale у павиљону Србије у априлу 2024. године. Централна тема кустоса бијенала Адриана Педросе је „Странци свуда”.

Шта вас је подстакло да конкуришете за 60. издање венецијанског бијенала. Да ли вам је тема бијенала „Странци свуда” била инспиративна, да ли се нешто што сте већ раније радили уклапа у овај концепт?

Мој рад је препознат у културној јавности и академској заједници немачког говорног подручја из којих и потиче импулс да се вратим излагачкој делатности. Да, тема бијенала ми је блиска и инспиративна. Последњих петнаест година истражујем управо у тој и око те области. Ја сам странац када радим у иностранству, странац сам када изађем из куће и угледам Палилулску пијацу, странац сам када на улици поред мене промичу људи плавих лица од одсјаја и забленутости у телефоне, странац сам кад не разумем језик којим причају млади људи, странац сам када ме погледом мери неписмена накинђурена квазиелита, странац сам што сам сценограф, странац сам што славим исти јубилеј као и Бијенале у Венецији, странац сам што морам на посебан шалтер за странце на граници, странац сам што радим стално, странац сам када у ресторану наручим месо, странац сам што презирем турбо-фолк... Изгледа да се све што у животу радим уклапа у тај концепт.

Представићете просторну инсталацију „као сегмент имагинарног глобалног села”. Можете ли прецизније да објасните нашим читаоцима како је замишљена ова инсталација? Који су материјали у употреби, какво је осветљење, шта ће се у нашем павиљону заправо наћи?

Колонијална изложба функционише у супротном смеру. Посредством симбола савременог потрошачког друштва – друштва спектакла, стварам метаслику спектакла која ауторефлексивно поставља питања о сопственом месту у друштву. Како Ги Дебор каже, „спектакл је ступањ на којем роба успева да колонизује читав друштвени живот”, „комодификација није само очигледна: ми више не видимо ништа друго. Свет који видимо је свет робе”, „свет робе доминира целим живим искуством”. Колонизатори постају колонизовани. То је уједно и почетак краја друштва спектакла. Структура се састоји од осам објеката јавног и животног простора који су „начети” и „притиснути” амблемима потрошачког друштва. Сви објекти су изведени од оригиналних материјала. Атмосфера је тмурна, магловита, влажна. Звуци расхладних уређаја, кише, електротрафоа. Понека неонска сијалица затрепери. Насупрот мраку сјаје економско-пропагандне поруке које осветљавају пут за кретање кроз глобално предграђе света.

Градите предграђе без житеља. Зашто нема људи?

Људи су небитни у овој подели карата, искључени су из ове игре. Мултинационалне корпорације, робне марке, логои компанија, уз подршку медија и рекламне машинерије стварају савршену мимикрију среће и благостања што резултира тиме да робови у тој игри почну да живе у илузији да су робовласници. Ту зависност је немогуће излечити. Празнину људског бића утољавају конзумеризам и конформизам.


Образлажући детаље концепта Адриано Педроса је изјавио: „Где год да идете и где год да се налазите, увек ћете наићи на странце – они/ми смо свуда. Друго, где год да се нађете, увек сте, истински и дубоко у себи, странац.” Како ви осећате странца у себи?

Управо та изјава ме је привукла и видео сам себе на свом терену. Тежиште мог рада је ван Србије, може се рећи да сам гастарбајтер већ годинама. Многобројна путовања, различити градови, сарадња с новим људима вам отварају нове перспективе, чине вас грађанином света, док с друге стране немате ни времена ни могућности да било где „пустите корење” и зато заувек остајете странац. Код куће се тај осећај односи на друге аспекте живота. Град мења свој изглед, дивља градња влада, урбанизам је одавно престао да буде устав архитектуре и грађевинарства. Нервоза је на улици. Нетрпељивост возача према бициклистима, бициклиста према пешацима, скутериста према тротинетистима, псовање на све стране. Прелазак пешачког прелаза постаје подвиг. Ресторани су изгубили свој шарм, нагиздани простори вам остављају избор: вегетаријански ћевапи или суши. Како се у таквом окружењу не осећати странцем?

Познати сте по позоришним сценографијама, раду са Франком Касторфом, прибегавате алегоријским приказима... Има ли нечег „брехтовског” и у вашем раду „Еxпоситион Цолониале”?

Брехт свој процес рада обликује на темељу одбацивања Вагнерове идеје „целовитог дела”, гесамткунстwерка, то је више конгломерат независних елемената у провокативној тензији, јер аутономија делова нема за циљ естетску укупност уметничког дела, већ узајамно коментарисање и поређење самосталних целина које посматрача стављају у стање интелектуалне напетости. Ја тражим аналогију између појмова путем њиховог поређења. То осамостаљивање делова структуре, изоловање политичког мотива да би он деловао непосредно и суочио посматрача са животном стварношћу, такође спада у утицај Брехтових теорија.

Умберто Еко је Брехотове драме означио као „отворено дело” због њиховог фокуса на амбигвитету друштвене егзистенције као судара нерешених проблема за које треба наћи решење уз свесно учествовање публике. Мој рад поред питања друштвене егзистенције поставља још један проблем – амбигвитет самог спектакла и његове могућности да мења друштво чији је и сам производ. Простори са знаковима које стварам своје ангажоване поруке саопштавају издвојено и узајамно се пореде и коментаришу, захтевајући интелектуално ангажовање посматрача у виду интерпретације. Циљ амблематске зачудности у алегоријским приказима је продессе ет делецтаре, подучити и забавити, посредством необичности која треба да пробуди интелектуалну радозналост.

Почињете, кажете, од малих скица које по правилу настају у авиону, а онда их преносите у озбиљне цртеже, па макете… Где су настајале скице за „венецијански” пројекат?

По старом обичају током путовања у авиону. Сама идеја је негде сублимација тема мојих пређашњих радова у протеклих петнаестак година, колонијализам, неоколонијализам, критика капитализма, конзумеризам. Цртежи су урађени и увелико смо у радионицама. Макета је јако корисна, и приликом презентације рада лакше је објаснити структуру поставке и идеју поготово људима који нису из ускостручне бранше, а укључени су и учествују у пројекту. Рад ће бити постављен у Београду у следећих месец дана да би се урадио видео и направиле фотографије и благовремено одштампао каталог изложбе који ће имати светску дистрибуцију. Потом се почетком марта изложба сели у павиљон у Венецији. Рад на постављању ће трајати око три недеље.

Да ли сте обишли недавно наш павиљон, верујем да има много посла на адаптацији?

Да, обишао сам га са својим сарадницима да би проверили физичко стање ствари. Што се тиче поставке изложбе, видели смо све што нас занима. Адаптација и одржавање павиљона је ствар структуралне и техничке природе и о њој воде рачуна неке друге службе.

Одрастали сте у породици архитеката (деда и отац), деда стриц Миомир Денић био је сценограф. Да ли је ваш стваралачки пут био утрт још у детињству? Или можда да сузим питање – зашто сценографија, а не архитектура?

Породица има дугачку традицију у вези с том области. Прадеда Павле Денић је свом стрицу Јовану Белимарковићу, генералу, намеснику малолетног краља Александра Обреновића, пројектовао чувени дворац Белимарковић у Врњачкој Бањи, деда Јездимир и отац Мирослав су били архитекти, деда стриц Миомир велики сценограф. Мајка Мира је феноменално цртала. Папир и оловка су били увек у близини. Ја сам ишао у средњу архитектонску школу и још тада схватио да мом карактеру, темпераменту и јако израженој тежњи за неспутаним деловањем апсолутно неће пријати оно што се иза брега ваља: десант инвестиционе архитектуре. У раду на сценографијама имам све слободе.

Да ли још увек играте хокеј?

Да. На леду сам редован. Члан сам ветеранског ККХК Београд. Почео сам да тренирам раних седамдесетих година прошлог века и ево данас смо у клубу сви вршњаци наступајућег јубиларног бијенала.

Чиме вас тај спорт привлачи?

На леду нема протекције. Хокеј на леду је јако динамичан спорт у коме морате владати с неколико вештина у исто време. Спортска кондиција ми држи главу изнад воде у мом послу. Динамика игре одговара мом темпераменту. Потребне су брзе одлуке и хладна глава. Адреналин је свеприсутан. Да не играм хокеј, био бих тореадор.