Na ledu nema protekcije

U protekloj deceniji Aleksandar Denić postao je jedan od najzaposlenijih evropskih autora scenografije. Dugačak je spisak domaćih i stranih filmova predstava i opera za koje je radio scenografije: Mi nismo anđeli, Rane, Zona Zamfirova, From the House of the Death, Faust, predstave Rodoljupci, Tiho teče Misisipi, Gospođica Julija… Ako bismo nabrojali sve domaće i inostrane Denićeve projekte bila bi nam potrebna još jedna strana Kulturnog dodatka. Isto važi i za nagrade. Ime Aleksandra Denića je prepoznatljivo pre svega u Nemačkoj zbog plodne saradnje sa čuvenim rediteljem Frankom Kastorfom.

Biće prepoznatljivo i na predstojećem 60. bijenalu u Veneciji, gde će po izboru ovdašnje stručne komisije predstaviti rad Exposition Coloniale u paviljonu Srbije u aprilu 2024. godine. Centralna tema kustosa bijenala Adriana Pedrose je „Stranci svuda”.

Šta vas je podstaklo da konkurišete za 60. izdanje venecijanskog bijenala. Da li vam je tema bijenala „Stranci svuda” bila inspirativna, da li se nešto što ste već ranije radili uklapa u ovaj koncept?

Moj rad je prepoznat u kulturnoj javnosti i akademskoj zajednici nemačkog govornog područja iz kojih i potiče impuls da se vratim izlagačkoj delatnosti. Da, tema bijenala mi je bliska i inspirativna. Poslednjih petnaest godina istražujem upravo u toj i oko te oblasti. Ja sam stranac kada radim u inostranstvu, stranac sam kada izađem iz kuće i ugledam Palilulsku pijacu, stranac sam kada na ulici pored mene promiču ljudi plavih lica od odsjaja i zablenutosti u telefone, stranac sam kad ne razumem jezik kojim pričaju mladi ljudi, stranac sam kada me pogledom meri nepismena nakinđurena kvazielita, stranac sam što sam scenograf, stranac sam što slavim isti jubilej kao i Bijenale u Veneciji, stranac sam što moram na poseban šalter za strance na granici, stranac sam što radim stalno, stranac sam kada u restoranu naručim meso, stranac sam što prezirem turbo-folk... Izgleda da se sve što u životu radim uklapa u taj koncept.

Predstavićete prostornu instalaciju „kao segment imaginarnog globalnog sela”. Možete li preciznije da objasnite našim čitaocima kako je zamišljena ova instalacija? Koji su materijali u upotrebi, kakvo je osvetljenje, šta će se u našem paviljonu zapravo naći?

Kolonijalna izložba funkcioniše u suprotnom smeru. Posredstvom simbola savremenog potrošačkog društva – društva spektakla, stvaram metasliku spektakla koja autorefleksivno postavlja pitanja o sopstvenom mestu u društvu. Kako Gi Debor kaže, „spektakl je stupanj na kojem roba uspeva da kolonizuje čitav društveni život”, „komodifikacija nije samo očigledna: mi više ne vidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je svet robe”, „svet robe dominira celim živim iskustvom”. Kolonizatori postaju kolonizovani. To je ujedno i početak kraja društva spektakla. Struktura se sastoji od osam objekata javnog i životnog prostora koji su „načeti” i „pritisnuti” amblemima potrošačkog društva. Svi objekti su izvedeni od originalnih materijala. Atmosfera je tmurna, maglovita, vlažna. Zvuci rashladnih uređaja, kiše, elektrotrafoa. Poneka neonska sijalica zatreperi. Nasuprot mraku sjaje ekonomsko-propagandne poruke koje osvetljavaju put za kretanje kroz globalno predgrađe sveta.

Gradite predgrađe bez žitelja. Zašto nema ljudi?

Ljudi su nebitni u ovoj podeli karata, isključeni su iz ove igre. Multinacionalne korporacije, robne marke, logoi kompanija, uz podršku medija i reklamne mašinerije stvaraju savršenu mimikriju sreće i blagostanja što rezultira time da robovi u toj igri počnu da žive u iluziji da su robovlasnici. Tu zavisnost je nemoguće izlečiti. Prazninu ljudskog bića utoljavaju konzumerizam i konformizam.


Obrazlažući detalje koncepta Adriano Pedrosa je izjavio: „Gde god da idete i gde god da se nalazite, uvek ćete naići na strance – oni/mi smo svuda. Drugo, gde god da se nađete, uvek ste, istinski i duboko u sebi, stranac.” Kako vi osećate stranca u sebi?

Upravo ta izjava me je privukla i video sam sebe na svom terenu. Težište mog rada je van Srbije, može se reći da sam gastarbajter već godinama. Mnogobrojna putovanja, različiti gradovi, saradnja s novim ljudima vam otvaraju nove perspektive, čine vas građaninom sveta, dok s druge strane nemate ni vremena ni mogućnosti da bilo gde „pustite korenje” i zato zauvek ostajete stranac. Kod kuće se taj osećaj odnosi na druge aspekte života. Grad menja svoj izgled, divlja gradnja vlada, urbanizam je odavno prestao da bude ustav arhitekture i građevinarstva. Nervoza je na ulici. Netrpeljivost vozača prema biciklistima, biciklista prema pešacima, skuterista prema trotinetistima, psovanje na sve strane. Prelazak pešačkog prelaza postaje podvig. Restorani su izgubili svoj šarm, nagizdani prostori vam ostavljaju izbor: vegetarijanski ćevapi ili suši. Kako se u takvom okruženju ne osećati strancem?

Poznati ste po pozorišnim scenografijama, radu sa Frankom Kastorfom, pribegavate alegorijskim prikazima... Ima li nečeg „brehtovskog” i u vašem radu „Exposition Coloniale”?

Breht svoj proces rada oblikuje na temelju odbacivanja Vagnerove ideje „celovitog dela”, gesamtkunstwerka, to je više konglomerat nezavisnih elemenata u provokativnoj tenziji, jer autonomija delova nema za cilj estetsku ukupnost umetničkog dela, već uzajamno komentarisanje i poređenje samostalnih celina koje posmatrača stavljaju u stanje intelektualne napetosti. Ja tražim analogiju između pojmova putem njihovog poređenja. To osamostaljivanje delova strukture, izolovanje političkog motiva da bi on delovao neposredno i suočio posmatrača sa životnom stvarnošću, takođe spada u uticaj Brehtovih teorija.

Umberto Eko je Brehotove drame označio kao „otvoreno delo” zbog njihovog fokusa na ambigvitetu društvene egzistencije kao sudara nerešenih problema za koje treba naći rešenje uz svesno učestvovanje publike. Moj rad pored pitanja društvene egzistencije postavlja još jedan problem – ambigvitet samog spektakla i njegove mogućnosti da menja društvo čiji je i sam proizvod. Prostori sa znakovima koje stvaram svoje angažovane poruke saopštavaju izdvojeno i uzajamno se porede i komentarišu, zahtevajući intelektualno angažovanje posmatrača u vidu interpretacije. Cilj amblematske začudnosti u alegorijskim prikazima je prodesse et delectare, podučiti i zabaviti, posredstvom neobičnosti koja treba da probudi intelektualnu radoznalost.

Počinjete, kažete, od malih skica koje po pravilu nastaju u avionu, a onda ih prenosite u ozbiljne crteže, pa makete… Gde su nastajale skice za „venecijanski” projekat?

Po starom običaju tokom putovanja u avionu. Sama ideja je negde sublimacija tema mojih pređašnjih radova u proteklih petnaestak godina, kolonijalizam, neokolonijalizam, kritika kapitalizma, konzumerizam. Crteži su urađeni i uveliko smo u radionicama. Maketa je jako korisna, i prilikom prezentacije rada lakše je objasniti strukturu postavke i ideju pogotovo ljudima koji nisu iz uskostručne branše, a uključeni su i učestvuju u projektu. Rad će biti postavljen u Beogradu u sledećih mesec dana da bi se uradio video i napravile fotografije i blagovremeno odštampao katalog izložbe koji će imati svetsku distribuciju. Potom se početkom marta izložba seli u paviljon u Veneciji. Rad na postavljanju će trajati oko tri nedelje.

Da li ste obišli nedavno naš paviljon, verujem da ima mnogo posla na adaptaciji?

Da, obišao sam ga sa svojim saradnicima da bi proverili fizičko stanje stvari. Što se tiče postavke izložbe, videli smo sve što nas zanima. Adaptacija i održavanje paviljona je stvar strukturalne i tehničke prirode i o njoj vode računa neke druge službe.

Odrastali ste u porodici arhitekata (deda i otac), deda stric Miomir Denić bio je scenograf. Da li je vaš stvaralački put bio utrt još u detinjstvu? Ili možda da suzim pitanje – zašto scenografija, a ne arhitektura?

Porodica ima dugačku tradiciju u vezi s tom oblasti. Pradeda Pavle Denić je svom stricu Jovanu Belimarkoviću, generalu, namesniku maloletnog kralja Aleksandra Obrenovića, projektovao čuveni dvorac Belimarković u Vrnjačkoj Banji, deda Jezdimir i otac Miroslav su bili arhitekti, deda stric Miomir veliki scenograf. Majka Mira je fenomenalno crtala. Papir i olovka su bili uvek u blizini. Ja sam išao u srednju arhitektonsku školu i još tada shvatio da mom karakteru, temperamentu i jako izraženoj težnji za nesputanim delovanjem apsolutno neće prijati ono što se iza brega valja: desant investicione arhitekture. U radu na scenografijama imam sve slobode.

Da li još uvek igrate hokej?

Da. Na ledu sam redovan. Član sam veteranskog KKHK Beograd. Počeo sam da treniram ranih sedamdesetih godina prošlog veka i evo danas smo u klubu svi vršnjaci nastupajućeg jubilarnog bijenala.

Čime vas taj sport privlači?

Na ledu nema protekcije. Hokej na ledu je jako dinamičan sport u kome morate vladati s nekoliko veština u isto vreme. Sportska kondicija mi drži glavu iznad vode u mom poslu. Dinamika igre odgovara mom temperamentu. Potrebne su brze odluke i hladna glava. Adrenalin je sveprisutan. Da ne igram hokej, bio bih toreador.