Чувар части и поштења

„Није Србија без разлога земља у којој важе изреке 'Украо би покров с мртваца' или 'Нестао је као јаје с гроба'. Није ни без разлога неко још давно сликовито приметио да се из овдашњих фирми краде 'све што је лакше од сто кила и што није заварено'. Утолико је веће чудо кад се чује да у таквој земљи, баш у ваљевском крају, постоји воденица, стално отворена, у којој купци пазаре и када воденичара нема. Узму брашна колико им је потребно и оставе новац. Ако немају ситно, остављена им је и ситнина да сами себи врате кусур. И, ево већ годинама, нико ништа није украо...”

Овако смо пре више од деценије почели причу о чувеном воденичару Драгану Живановићу из села Златарић код Ваљева који је радио у воденици на Обници, поред лозничког пута.

Брашно на извол'те

 Постао је и остао познат по томе што је развио за ове просторе врло необичан вид трговине – све је отворено, без кључа, кесе с размереним брашном су на извол'те, цена је написана, па купци, путници намерници могу сами да пазаре и када никога у воденици нема.

И у овој новој причи ништа се није променило, осим воденице. Драган је, наиме, после деценија вредног рада у туђим недавно купио и отворио своју воденицу, у истом селу, на истој реци, за исте купце, по истим правилима части и поштења.

„Сваки човек је једини чувар властите части”, „Живот и поверење само се једном губе”, „Ако сумњаш у човека, с њим не послуј, ако послујеш, не сумњај!”, гласе слогани видно истакнути у Драгановој воденици.

Некадашњи металофрезач у „Крушику”, одавно пензионер, на идеју да се окуша у новом виду трговине дошао је силом прилика када, пре двадесетак година, због рада у фирми и сезонских послова на имању, није могао да проводи много времена у воденици. Први пут је, вели, оставио пет кеса од по два килограма брашна и поруку купцима да се могу послужити и платити по цени која је наведена. После два сата затекао је две кесе мање и остављен новац. Додао је две нове и поново отишао. Касније је затекао празан раф, новац и кесу бомбона, уз цедуљу с бројем телефона. Човек из Неготина купио је брашно у празној воденици, оставио новац и частио бомбонама воденичара којег није ни видео. Када га је Драган позвао, он је само поручио да је запањен, одушевљен, да нешто слично у Србији никада пре није доживео.

Тако је почело. Искрено, ни Драган није веровао да ће заиста све тако бити.

– Да сам платио радника да ме мења у воденици, вероватно би ме поткрадао! А, овако, нико није! Уосталом, сматрам да ако човек узме два килограма брашна и да деци да једу, а да не плати, па нека уради тако – прича воденичар.

Недавно је дочекао да први пут у својој воденици, купљеној заједно са готово хектар земље поред Обнице, самеље брашно. Та воденица која има дугу традицију, кажу можда чак век и по, реконструисана је, односно озидана 1955. године, била је место у којем је Драган својевремено имао прве часове воденичарског заната.

Живот и поверење само једном се губе

После 35 година, после двомесечног напорног рада и оспособљавања овог објекта, поново се вратио тамо одакле је пошао, али сада као власник.

– Некада сам радио у „Крушику”, у наменској индустрији где се производи оружје које убија људе, а ево већ 35 година производим храну за људе. Стекао сам славу у другим воденицама, сада треба да наставим у својој. Ја овај посао радим из велике љубави и резултати се виде. За 35 година рада стекао сам велики ујам. То је мој ујам. Морате признати да није мали ујам –  испричао је поносно недавно пред бројним гостима на великој свечаности поводом отварања нове воденице.

И одмах као свој ујам, оно што је зарадио бавећи се воденичарским занатом, показао на воденицу и две своје књиге – „Живот и поверење само једном се губе” и „Поштење и поверење живе у воденици”. У тим књигама сабрани су прелепи утисци његових купаца и гостију са свих страна света.

Праја у воденици

Уз воденични камен Драганова велика љубав је кошарка. А идол му је био и остао Дражен Далипагић. Док је могао, гледао је све Прајине утакмице, док је радио у „Крушику”, машина му је била облепљена сликама славног кошаркаша, у фанатизму је отишао тако далеко да када се представљао за себе је често говорио „Драган Живановић Далипагић”. Невероватним сплетом околности испунила му се животна жеља да свог идола и лично упозна. Те 2011. године актуелна је била емисија ТВ Пинк „Све за љубав”. Драганов пријатељ из Београда убедио је екипу тог серијала да у једној епизоди доведе Дражена Далипагића, лично, у Драганову воденицу код Ваљева!

– Имате ли брашна за продају? – питао је Праја пре него што га је готово избезумљени Драган Живановић препознао и пресрећан загрлио. Далипагић је „Далипагићу” поклонио кошаркашку лопту и Партизанову мајицу са својим потписима, а домаћин га је почастио врућом пројом, сиром, кајмаком, пршутом, чварцима, прокулама с месом у земљаном лонцу.