Čuvar časti i poštenja

„Nije Srbija bez razloga zemlja u kojoj važe izreke 'Ukrao bi pokrov s mrtvaca' ili 'Nestao je kao jaje s groba'. Nije ni bez razloga neko još davno slikovito primetio da se iz ovdašnjih firmi krade 'sve što je lakše od sto kila i što nije zavareno'. Utoliko je veće čudo kad se čuje da u takvoj zemlji, baš u valjevskom kraju, postoji vodenica, stalno otvorena, u kojoj kupci pazare i kada vodeničara nema. Uzmu brašna koliko im je potrebno i ostave novac. Ako nemaju sitno, ostavljena im je i sitnina da sami sebi vrate kusur. I, evo već godinama, niko ništa nije ukrao...”

Ovako smo pre više od decenije počeli priču o čuvenom vodeničaru Draganu Živanoviću iz sela Zlatarić kod Valjeva koji je radio u vodenici na Obnici, pored lozničkog puta.

Brašno na izvol'te

 Postao je i ostao poznat po tome što je razvio za ove prostore vrlo neobičan vid trgovine – sve je otvoreno, bez ključa, kese s razmerenim brašnom su na izvol'te, cena je napisana, pa kupci, putnici namernici mogu sami da pazare i kada nikoga u vodenici nema.

I u ovoj novoj priči ništa se nije promenilo, osim vodenice. Dragan je, naime, posle decenija vrednog rada u tuđim nedavno kupio i otvorio svoju vodenicu, u istom selu, na istoj reci, za iste kupce, po istim pravilima časti i poštenja.

„Svaki čovek je jedini čuvar vlastite časti”, „Život i poverenje samo se jednom gube”, „Ako sumnjaš u čoveka, s njim ne posluj, ako posluješ, ne sumnjaj!”, glase slogani vidno istaknuti u Draganovoj vodenici.

Nekadašnji metalofrezač u „Krušiku”, odavno penzioner, na ideju da se okuša u novom vidu trgovine došao je silom prilika kada, pre dvadesetak godina, zbog rada u firmi i sezonskih poslova na imanju, nije mogao da provodi mnogo vremena u vodenici. Prvi put je, veli, ostavio pet kesa od po dva kilograma brašna i poruku kupcima da se mogu poslužiti i platiti po ceni koja je navedena. Posle dva sata zatekao je dve kese manje i ostavljen novac. Dodao je dve nove i ponovo otišao. Kasnije je zatekao prazan raf, novac i kesu bombona, uz cedulju s brojem telefona. Čovek iz Negotina kupio je brašno u praznoj vodenici, ostavio novac i častio bombonama vodeničara kojeg nije ni video. Kada ga je Dragan pozvao, on je samo poručio da je zapanjen, oduševljen, da nešto slično u Srbiji nikada pre nije doživeo.

Tako je počelo. Iskreno, ni Dragan nije verovao da će zaista sve tako biti.

– Da sam platio radnika da me menja u vodenici, verovatno bi me potkradao! A, ovako, niko nije! Uostalom, smatram da ako čovek uzme dva kilograma brašna i da deci da jedu, a da ne plati, pa neka uradi tako – priča vodeničar.

Nedavno je dočekao da prvi put u svojoj vodenici, kupljenoj zajedno sa gotovo hektar zemlje pored Obnice, samelje brašno. Ta vodenica koja ima dugu tradiciju, kažu možda čak vek i po, rekonstruisana je, odnosno ozidana 1955. godine, bila je mesto u kojem je Dragan svojevremeno imao prve časove vodeničarskog zanata.

Život i poverenje samo jednom se gube

Posle 35 godina, posle dvomesečnog napornog rada i osposobljavanja ovog objekta, ponovo se vratio tamo odakle je pošao, ali sada kao vlasnik.

– Nekada sam radio u „Krušiku”, u namenskoj industriji gde se proizvodi oružje koje ubija ljude, a evo već 35 godina proizvodim hranu za ljude. Stekao sam slavu u drugim vodenicama, sada treba da nastavim u svojoj. Ja ovaj posao radim iz velike ljubavi i rezultati se vide. Za 35 godina rada stekao sam veliki ujam. To je moj ujam. Morate priznati da nije mali ujam –  ispričao je ponosno nedavno pred brojnim gostima na velikoj svečanosti povodom otvaranja nove vodenice.

I odmah kao svoj ujam, ono što je zaradio baveći se vodeničarskim zanatom, pokazao na vodenicu i dve svoje knjige – „Život i poverenje samo jednom se gube” i „Poštenje i poverenje žive u vodenici”. U tim knjigama sabrani su prelepi utisci njegovih kupaca i gostiju sa svih strana sveta.

Praja u vodenici

Uz vodenični kamen Draganova velika ljubav je košarka. A idol mu je bio i ostao Dražen Dalipagić. Dok je mogao, gledao je sve Prajine utakmice, dok je radio u „Krušiku”, mašina mu je bila oblepljena slikama slavnog košarkaša, u fanatizmu je otišao tako daleko da kada se predstavljao za sebe je često govorio „Dragan Živanović Dalipagić”. Neverovatnim spletom okolnosti ispunila mu se životna želja da svog idola i lično upozna. Te 2011. godine aktuelna je bila emisija TV Pink „Sve za ljubav”. Draganov prijatelj iz Beograda ubedio je ekipu tog serijala da u jednoj epizodi dovede Dražena Dalipagića, lično, u Draganovu vodenicu kod Valjeva!

– Imate li brašna za prodaju? – pitao je Praja pre nego što ga je gotovo izbezumljeni Dragan Živanović prepoznao i presrećan zagrlio. Dalipagić je „Dalipagiću” poklonio košarkašku loptu i Partizanovu majicu sa svojim potpisima, a domaćin ga je počastio vrućom projom, sirom, kajmakom, pršutom, čvarcima, prokulama s mesom u zemljanom loncu.