Дрво пуно јабука у новембру

Гране које се повијају под крупним црвеним плодовима не би завредиле пажњу и постале вест да ово дрво јабуке није снимљено усред новембра.

У селу Кнежица, код Петровца на Млави, у једном домаћинству пажњу нашег фото-репортера привукло је старо дрво јабуке препуно плодова, усамљено на ободу имања, ко зна када је калемљено последњи пут. С овог дрвета домаћини ће убрати око 300 килограма јабука, које ће бити савршене за пите, компот. Сочне и укусне потрајаће до марта, иако нису прскане. Врло отпорне аутохтоне старе сорте јабука наше су благо на које све више заборављамо.

Ово усамљено дрво које је тако богато родило подсећа и на велику понуду јабука, које смо у Србији имали дуже од два века. Необична и лепа била су имена тих сорти, често су своје називе дуговале и крају у којем су расле. Поменимо само неке: момица, ребрача, кабларка, шуматовка, зеленика... За тимочанку, на порталу „Агро инфо нет”, стоји занимљив податак да понеки плод презими зиму испод дрвета у снегу, а да на пролеће буде здрав и сочан, као да је тек убран.

Сенабија или момица некада је била омиљена јабука код нас и гајила се у Србији пре него што су Турци дошли на Балкан. Пореклом је из Грчке, а Турци су је назвали сенабија, по честом женском имену, које се  преводи као Лепа или Лепосава.

До данашњих дана одржала се сорта колачара или погачара, али је и она по потрошњи у сенци разних грени смит или пинк леди врста. Домаћице на селу, међутим, не би мењале колачару или котурајку, погачанку, ноћајку, како се још зове, ни за шта на свету. Незаменљива је у питама и колачима, да заслади зимске дане. Иако сазрева тек у позну јесен, плодови стајањем постају само још укуснији.

Будимка или чула некада се много гајила на подручју Старог Влаха. Претпоставља се да су је Србијом раширили калуђери из манастира Студенице, Придворице, Ковиља, Ариља који су ову сорту јабуке донели из Будима и узгајали је прво на манастирским имањима, а после и по целом крају.