Drvo puno jabuka u novembru
Grane koje se povijaju pod krupnim crvenim plodovima ne bi zavredile pažnju i postale vest da ovo drvo jabuke nije snimljeno usred novembra.
U selu Knežica, kod Petrovca na Mlavi, u jednom domaćinstvu pažnju našeg foto-reportera privuklo je staro drvo jabuke prepuno plodova, usamljeno na obodu imanja, ko zna kada je kalemljeno poslednji put. S ovog drveta domaćini će ubrati oko 300 kilograma jabuka, koje će biti savršene za pite, kompot. Sočne i ukusne potrajaće do marta, iako nisu prskane. Vrlo otporne autohtone stare sorte jabuka naše su blago na koje sve više zaboravljamo.
Ovo usamljeno drvo koje je tako bogato rodilo podseća i na veliku ponudu jabuka, koje smo u Srbiji imali duže od dva veka. Neobična i lepa bila su imena tih sorti, često su svoje nazive dugovale i kraju u kojem su rasle. Pomenimo samo neke: momica, rebrača, kablarka, šumatovka, zelenika... Za timočanku, na portalu „Agro info net”, stoji zanimljiv podatak da poneki plod prezimi zimu ispod drveta u snegu, a da na proleće bude zdrav i sočan, kao da je tek ubran.
Senabija ili momica nekada je bila omiljena jabuka kod nas i gajila se u Srbiji pre nego što su Turci došli na Balkan. Poreklom je iz Grčke, a Turci su je nazvali senabija, po čestom ženskom imenu, koje se prevodi kao Lepa ili Leposava.
Do današnjih dana održala se sorta kolačara ili pogačara, ali je i ona po potrošnji u senci raznih greni smit ili pink ledi vrsta. Domaćice na selu, međutim, ne bi menjale kolačaru ili koturajku, pogačanku, noćajku, kako se još zove, ni za šta na svetu. Nezamenljiva je u pitama i kolačima, da zasladi zimske dane. Iako sazreva tek u poznu jesen, plodovi stajanjem postaju samo još ukusniji.
Budimka ili čula nekada se mnogo gajila na području Starog Vlaha. Pretpostavlja se da su je Srbijom raširili kaluđeri iz manastira Studenice, Pridvorice, Kovilja, Arilja koji su ovu sortu jabuke doneli iz Budima i uzgajali je prvo na manastirskim imanjima, a posle i po celom kraju.
