Децу треба учити правим вредностима

Може ли оштроумна, весела и шармантна померанка Лили да прича о Микеланђелу, Моцарту, Шопену, краљици Викторији и другим великим људима и њиховим померанцима? У новој књизи за децу Љиљане Хабјановић Ђуровић може. Они који ову књижевницу повезују само с романима за одрасле читаоце, с вером, црквом, историјом, снажним женама владаркама о којима је писала, можда ће се изненадити. Ипак, да се подсетимо.

– До сада сам објавила 11 књига за децу. У два серијала о Иви и Срећку, писала сам истините приче о свом детињству и детињству свог сина. Ове године започела сам нови серијал у коме ће главна јунакиња бити оштроумна, весела и шармантна померанка Лили. И у тој првој књизи Лили нам управо „прича” о славним прецима, сликару, композиторима и другим великим људима и њиховим померанцима. Касније, причаће нам и своје доживљаје. Нова књига за децу је и „Ива и птице” која говори о безусловној љубави и слободи. Својим књигама за децу желим да дотакнем дечје душе и да, говорећи им о правим вредностима, помогнем онолико колико то писац може, да постану добри људи – каже Љиљана Хабјановић Ђуровић.

– Ових дана припремам се за Сајам књига и сусрете с читаоцима. Желим да с њима поделим радост због својих јубилеја, јер су читаоци најзаслужнији што и даље трајем – каже задовољно наша саговорница.

Жене могу све

И одмах се враћа у прошле дане, да подсети на јубилеје.

– Пре 35 година објављен је мој први роман „Јавна птица”. Пре 20 година уз помоћ супруга и подршку сина основала сам своју издавачку кућу. Од тада, сама објављујем своје књиге – наводи књижевница.

На страницама њених књига описане су снажне жене од којих нас деле векови, међу њима и кнегиња Милица, мати Ангелина. Могу ли оне да буду инспирација данашњим женама, мислим инспирација у стварном животу?

– Јунакиње мојих романа из духовног циклуса живеле су стварне животе. Имале су туге и разочарања, болове и губитке, жеље и страсти, љубави и радости, исто као и жене данас. Биле су снажне и храбре, часне и мудре. Својим деловањем мењале су историју народа и историју хришћанства. Неке од њих постале су светитељке. Све су мењале себе. Трудиле су се да постану снажније, боље и ближе Богу. Бориле су се за своје породице. За свој народ. За своја уверења. За своје душе. Такве, оне шаљу поруку кроз векове, па и нама данас, да жене могу све. И могу бити узор и подстицај свакој од нас да свој живот узме у своје руке и оствари се и као личност и као равноправно и слободно људско биће.

У књизи „Кћери Светог Василија” Љиљана Хабјановић Ђуровић нам је приближила живот пет различитих генерација жена у породици током 140 година, њихове муке и грехове. Питамо је зато колико је данас важно оснаживање жена, више права за њих и подршке, с обзиром на изазове с којима се суочавају у савременом друштву.

– Уопштено говорећи, жене су данас у бољем положају него у прошлим временима. Жене су данас самосвесније, самосталније, економски независне. У случају развода децу увек могу узети са собом. Освојиле су најелитније професије, развијају своју креативност и користе своје потенцијале, за разлику од не тако давног доба када их нису примали на универзитете или када су морале да бирају хоће ли бити мајке или уметнице – примећује књижевница и одмах гледа и на тамну страну живота неких мање срећних девојчица, мајки и бака.

– Истинске жртве у овом друштву су жене над којима се врши неки вид насиља. Те жене морамо заштитити. Морамо охрабрити жене жртве силовања да слободно пријаве насилника, без обзира да ли је то неки манијак који спопада жртве у мраку, неки уцењивач који доказује своју кукавну мушкост злоупотребом жена које од њега егзистенцијално зависе, неки локални кабадахија, професор, рођак или члан породице. И правни систем требало би поставити тако да се током процеса не суди жртвама, већ насилницима – упозорава списатељица, која је седећи у архивима, библиотекама и свуда где је било историјске грађе за њене теме могла да се увери како су жене живеле кроз историју.

Заборављена деца

– У свим временима, жене су често биле жртве мушке бахатости, силе, слепе и безобзирне пожуде, моћи. Биле су злостављане и убијане. Биле су отимане, држане у ропству или продаване. Постоји страшан податак да су после косовског слома на тржницама робова две српске девојке вределе колико пар чизама. Биле су силоване. Уништавано им је самопоштовање. Убијане душе.

Намеће се питање: може ли и књижевност да помогне у подизању свести о овом проблему, промени друштвених ставова?

– Мислим да данас у јавности преовладава став да је насиље недопустиво. Да насилници нису мушкарчине, већ кукавице и бедници. Да жене нису криве за своју несрећу, већ недужне жртве. Али упркос томе, насиље се не смањује. Број убијених жена расте. То показује да речи нису довољне. Да промена у свести друштва не води увек до промене свести појединца. Наравно, ми морамо и даље да говоримо – наводи наша саговорница.

– Али стварно сузбијање овог зла немогуће је без добрих закона и, што је још важније, њихове стриктне примене. Постоји и један специфичан вид породичног насиља. То је небрига родитеља о деци. Многи мушкарци, наравно, и жене, али њих је неупоредиво мање, после развода забораве да су некад имали децу. Забораве да су у њиховим бившим животима остала жива бића која чезну за њима и пате без њихове љубави. Та заборављена деца носе тугу и трауму кроз читав живот, баш као и жртве физичког злостављања. И о томе сам писала. Тој заборављеној деци, у коју и ја спадам, посветила сам роман „Наш отац”.

С обзиром на то да је као девојчица одрастала без маме и тате, њена сећања на детињство разликују се од оних која су имала друга деца.

– Одрастала сам у једном женском универзуму. Живела сам најпре с мајком и бабом, а потом, када је мајка умрла, само с бабом. Долазиле су нам у кућу њихове пријатељице и комшинице. Слушала сам њихове приче и оне су ме формирале. Од мајке сам научила да не смем, да никако не смем да поновим њену судбину – да волим човека који ми не узвраћа на исти начин и који не заслужује моју љубав. Од бабе сам научила да, како је говорила, жена мора да има своје парче хлеба. Значи, да буде економски независна. Јер, економска независност је главни предуслов да жена не мора да трпи. И да муж не може да јој, у случају развода, узме децу зато што она нема од чега да их издржава – поручује Љиљана Хабјановић Ђуровић.

– Дакле, кренула сам у живот решена да будем еманципована жена – жена која не трпи и која смело узима свој живот у своје руке. Али, од бабе сам научила и да ништа вредно и лепо човек није ни створио ни сачувао без труда. И то сам унела у своју породицу. Породица је у сваком времену оно најважније што човек има. Ни богатство, ни слава, ни успех, ни моћ не могу да испуне човека тако потпуно и трајно како то може складна и стабилна породица. Стабилна породица почива на складном браку. А добар брак почива на љубави супружника. На оданости, верности, поверењу, толеранцији – открива своје схватање заједничког живота партнера.

Примећујемо да данас то баш и није тако, мада она говори из искуства супруге која је 45 година у браку.

– Данас је све некако релативизовано. Избрисана је граница између

моралног и неморалног. Промискуитет се слави као слобода. За узор нам нуде бестидне, бахате и полуписмене жене. Постало је дозвољено, чак пожељно, да човек буде себичан, саможив, обузет сопственим задовољствима, безобзиран према другима. Све то угрожава појединца, брачну љубав и оданост, а самим тим и породицу. И све се то заврши несрећом деце. Сваки однос подразумева и понеки компромис. И труд да се одржи, обогати, улепша – каже књижевница.

Откуд померанци

Откуд померанци Лили и Миле у Љиљаниној кући па сада и књигама? Они који њу и њену породицу познају и посећују знају да Ђуровићи одавно воле и имају лајаве кућне љубимце. Тако да би тешко могли да буду у праву злонамерни посматрачи који ће приметити „да није одолела помодарству да има мале псе”.

– Да би пас био срећан, а да чланови породице у коју долази његово

присуство не осете као терет, већ као радост, важно је да његове особине и природне потребе одговарају простору у којем породица живи, начину и ритму живота, па чак и годинама чланова породице. Зато сам пре избора љубимца проучила одлике разних раса и схватила сам да је љубимац који нама одговара и коме ћемо моћи да пружимо све што му је потребно – померанац. Тако је у наш дом дошла Лили, а годину дана касније и Миле. Иначе, ја ни хаљине не бирам по модном диктату, још увек носим неке које су старе 20 година, и свакако ми не би пало на памет да једно живо биће третирам као модни додатак – спремно узвраћа књижевница.