Decu treba učiti pravim vrednostima

Može li oštroumna, vesela i šarmantna pomeranka Lili da priča o Mikelanđelu, Mocartu, Šopenu, kraljici Viktoriji i drugim velikim ljudima i njihovim pomerancima? U novoj knjizi za decu Ljiljane Habjanović Đurović može. Oni koji ovu književnicu povezuju samo s romanima za odrasle čitaoce, s verom, crkvom, istorijom, snažnim ženama vladarkama o kojima je pisala, možda će se iznenaditi. Ipak, da se podsetimo.

– Do sada sam objavila 11 knjiga za decu. U dva serijala o Ivi i Srećku, pisala sam istinite priče o svom detinjstvu i detinjstvu svog sina. Ove godine započela sam novi serijal u kome će glavna junakinja biti oštroumna, vesela i šarmantna pomeranka Lili. I u toj prvoj knjizi Lili nam upravo „priča” o slavnim precima, slikaru, kompozitorima i drugim velikim ljudima i njihovim pomerancima. Kasnije, pričaće nam i svoje doživljaje. Nova knjiga za decu je i „Iva i ptice” koja govori o bezuslovnoj ljubavi i slobodi. Svojim knjigama za decu želim da dotaknem dečje duše i da, govoreći im o pravim vrednostima, pomognem onoliko koliko to pisac može, da postanu dobri ljudi – kaže Ljiljana Habjanović Đurović.

– Ovih dana pripremam se za Sajam knjiga i susrete s čitaocima. Želim da s njima podelim radost zbog svojih jubileja, jer su čitaoci najzaslužniji što i dalje trajem – kaže zadovoljno naša sagovornica.

Žene mogu sve

I odmah se vraća u prošle dane, da podseti na jubileje.

– Pre 35 godina objavljen je moj prvi roman „Javna ptica”. Pre 20 godina uz pomoć supruga i podršku sina osnovala sam svoju izdavačku kuću. Od tada, sama objavljujem svoje knjige – navodi književnica.

Na stranicama njenih knjiga opisane su snažne žene od kojih nas dele vekovi, među njima i kneginja Milica, mati Angelina. Mogu li one da budu inspiracija današnjim ženama, mislim inspiracija u stvarnom životu?

– Junakinje mojih romana iz duhovnog ciklusa živele su stvarne živote. Imale su tuge i razočaranja, bolove i gubitke, želje i strasti, ljubavi i radosti, isto kao i žene danas. Bile su snažne i hrabre, časne i mudre. Svojim delovanjem menjale su istoriju naroda i istoriju hrišćanstva. Neke od njih postale su svetiteljke. Sve su menjale sebe. Trudile su se da postanu snažnije, bolje i bliže Bogu. Borile su se za svoje porodice. Za svoj narod. Za svoja uverenja. Za svoje duše. Takve, one šalju poruku kroz vekove, pa i nama danas, da žene mogu sve. I mogu biti uzor i podsticaj svakoj od nas da svoj život uzme u svoje ruke i ostvari se i kao ličnost i kao ravnopravno i slobodno ljudsko biće.

U knjizi „Kćeri Svetog Vasilija” Ljiljana Habjanović Đurović nam je približila život pet različitih generacija žena u porodici tokom 140 godina, njihove muke i grehove. Pitamo je zato koliko je danas važno osnaživanje žena, više prava za njih i podrške, s obzirom na izazove s kojima se suočavaju u savremenom društvu.

– Uopšteno govoreći, žene su danas u boljem položaju nego u prošlim vremenima. Žene su danas samosvesnije, samostalnije, ekonomski nezavisne. U slučaju razvoda decu uvek mogu uzeti sa sobom. Osvojile su najelitnije profesije, razvijaju svoju kreativnost i koriste svoje potencijale, za razliku od ne tako davnog doba kada ih nisu primali na univerzitete ili kada su morale da biraju hoće li biti majke ili umetnice – primećuje književnica i odmah gleda i na tamnu stranu života nekih manje srećnih devojčica, majki i baka.

– Istinske žrtve u ovom društvu su žene nad kojima se vrši neki vid nasilja. Te žene moramo zaštititi. Moramo ohrabriti žene žrtve silovanja da slobodno prijave nasilnika, bez obzira da li je to neki manijak koji spopada žrtve u mraku, neki ucenjivač koji dokazuje svoju kukavnu muškost zloupotrebom žena koje od njega egzistencijalno zavise, neki lokalni kabadahija, profesor, rođak ili član porodice. I pravni sistem trebalo bi postaviti tako da se tokom procesa ne sudi žrtvama, već nasilnicima – upozorava spisateljica, koja je sedeći u arhivima, bibliotekama i svuda gde je bilo istorijske građe za njene teme mogla da se uveri kako su žene živele kroz istoriju.

Zaboravljena deca

– U svim vremenima, žene su često bile žrtve muške bahatosti, sile, slepe i bezobzirne požude, moći. Bile su zlostavljane i ubijane. Bile su otimane, držane u ropstvu ili prodavane. Postoji strašan podatak da su posle kosovskog sloma na tržnicama robova dve srpske devojke vredele koliko par čizama. Bile su silovane. Uništavano im je samopoštovanje. Ubijane duše.

Nameće se pitanje: može li i književnost da pomogne u podizanju svesti o ovom problemu, promeni društvenih stavova?

– Mislim da danas u javnosti preovladava stav da je nasilje nedopustivo. Da nasilnici nisu muškarčine, već kukavice i bednici. Da žene nisu krive za svoju nesreću, već nedužne žrtve. Ali uprkos tome, nasilje se ne smanjuje. Broj ubijenih žena raste. To pokazuje da reči nisu dovoljne. Da promena u svesti društva ne vodi uvek do promene svesti pojedinca. Naravno, mi moramo i dalje da govorimo – navodi naša sagovornica.

– Ali stvarno suzbijanje ovog zla nemoguće je bez dobrih zakona i, što je još važnije, njihove striktne primene. Postoji i jedan specifičan vid porodičnog nasilja. To je nebriga roditelja o deci. Mnogi muškarci, naravno, i žene, ali njih je neuporedivo manje, posle razvoda zaborave da su nekad imali decu. Zaborave da su u njihovim bivšim životima ostala živa bića koja čeznu za njima i pate bez njihove ljubavi. Ta zaboravljena deca nose tugu i traumu kroz čitav život, baš kao i žrtve fizičkog zlostavljanja. I o tome sam pisala. Toj zaboravljenoj deci, u koju i ja spadam, posvetila sam roman „Naš otac”.

S obzirom na to da je kao devojčica odrastala bez mame i tate, njena sećanja na detinjstvo razlikuju se od onih koja su imala druga deca.

– Odrastala sam u jednom ženskom univerzumu. Živela sam najpre s majkom i babom, a potom, kada je majka umrla, samo s babom. Dolazile su nam u kuću njihove prijateljice i komšinice. Slušala sam njihove priče i one su me formirale. Od majke sam naučila da ne smem, da nikako ne smem da ponovim njenu sudbinu – da volim čoveka koji mi ne uzvraća na isti način i koji ne zaslužuje moju ljubav. Od babe sam naučila da, kako je govorila, žena mora da ima svoje parče hleba. Znači, da bude ekonomski nezavisna. Jer, ekonomska nezavisnost je glavni preduslov da žena ne mora da trpi. I da muž ne može da joj, u slučaju razvoda, uzme decu zato što ona nema od čega da ih izdržava – poručuje Ljiljana Habjanović Đurović.

– Dakle, krenula sam u život rešena da budem emancipovana žena – žena koja ne trpi i koja smelo uzima svoj život u svoje ruke. Ali, od babe sam naučila i da ništa vredno i lepo čovek nije ni stvorio ni sačuvao bez truda. I to sam unela u svoju porodicu. Porodica je u svakom vremenu ono najvažnije što čovek ima. Ni bogatstvo, ni slava, ni uspeh, ni moć ne mogu da ispune čoveka tako potpuno i trajno kako to može skladna i stabilna porodica. Stabilna porodica počiva na skladnom braku. A dobar brak počiva na ljubavi supružnika. Na odanosti, vernosti, poverenju, toleranciji – otkriva svoje shvatanje zajedničkog života partnera.

Primećujemo da danas to baš i nije tako, mada ona govori iz iskustva supruge koja je 45 godina u braku.

– Danas je sve nekako relativizovano. Izbrisana je granica između

moralnog i nemoralnog. Promiskuitet se slavi kao sloboda. Za uzor nam nude bestidne, bahate i polupismene žene. Postalo je dozvoljeno, čak poželjno, da čovek bude sebičan, samoživ, obuzet sopstvenim zadovoljstvima, bezobziran prema drugima. Sve to ugrožava pojedinca, bračnu ljubav i odanost, a samim tim i porodicu. I sve se to završi nesrećom dece. Svaki odnos podrazumeva i poneki kompromis. I trud da se održi, obogati, ulepša – kaže književnica.

Otkud pomeranci

Otkud pomeranci Lili i Mile u Ljiljaninoj kući pa sada i knjigama? Oni koji nju i njenu porodicu poznaju i posećuju znaju da Đurovići odavno vole i imaju lajave kućne ljubimce. Tako da bi teško mogli da budu u pravu zlonamerni posmatrači koji će primetiti „da nije odolela pomodarstvu da ima male pse”.

– Da bi pas bio srećan, a da članovi porodice u koju dolazi njegovo

prisustvo ne osete kao teret, već kao radost, važno je da njegove osobine i prirodne potrebe odgovaraju prostoru u kojem porodica živi, načinu i ritmu života, pa čak i godinama članova porodice. Zato sam pre izbora ljubimca proučila odlike raznih rasa i shvatila sam da je ljubimac koji nama odgovara i kome ćemo moći da pružimo sve što mu je potrebno – pomeranac. Tako je u naš dom došla Lili, a godinu dana kasnije i Mile. Inače, ja ni haljine ne biram po modnom diktatu, još uvek nosim neke koje su stare 20 godina, i svakako mi ne bi palo na pamet da jedno živo biće tretiram kao modni dodatak – spremno uzvraća književnica.