Створена за камеру

Живот је сплет пресудних случајности, рекла би на крају осврта на свој животни пут и каријеру Смиљана Попов, ауторка популарног серијала „Београд за почетнике”, који се већ девет година емитује на ТВ програму Студија Б. Иначе, прва емисија у Србији која је укључена у образовни систем, као додатна настава на часовима историје и српског језика у београдским школама. Из ње, пре четири године израсли су документарни програми, али и истоимена посећена трибина о историји Београда о којој се мало зна. Редовно се одржава у Галерији 73 на Бановом брду и Центру за културу „Гроцка”.

Освртање на историју и културу главног града био је подстицај и за емисију „Србија за почетнике” на ТВ Ековизији, која се већ две године емитује на МТС каналима.

Смиљана, ипак, тврди да је њена непланирана новинарска каријера почела сасвим случајно. Студирала је светску књижевност када је у градским дешавањима упознала водитеља студија Б Уроша Миловановића, који ју је у разговору изненадно упитао зашто не ради на телевизији. Одговорила је да то не може да замисли јер је стидљива, а он јој узвратио да ће видети да није кад стане пред камере за које је створена, пославши је код Драгане Ћосић, ауторке емисије „Боје ноћи”.

„Иако ми је тражила да напишем вест, што сам од треме једва успела, написавши притом филозофски есеј, одмах ме је усмерила да тражим занимљивости у праћењу културе града. Захвална сам што ме је прво научила да будем креативна. Ипак, тек када сам отишла у информативно новинарство, ’испекла’ сам потпуно новинарски занат”.

Оригиналан стил одевања

После многих укључења уживо с београдских улица, гледаоци је памте и као ауторку рубрика о историји, популарној култури и савременим феноменима у емисији „Београде, добар дан”.

Млада новинарка градила је тада свој стил телевизијског аутора, али и „стајлинг”, по коме је увек препознатљива. На састанак с нама дошла је у хаљини и ципелама јарке зелене боје, с косом увијеном у мараму сличних нијанси као у турбан, уз такође егзотичне, дугачке минђуше. У складу с њеним сталним осмехом и, издалека по ходу уочљивом, енергијом.

Њено стално и специфично усклађивање детаља и боја у облачењу и шминки, међутим, како сама каже, нису сви исто оценили.

У нашем издању листа „Космополитен”, чији је уредник био Игор Тодоровић, 2007. испод фотографије је означена као „Модни С. О. С” или промашај, а због кинеског шешира писало је: „Погрешили сте, модна дестинација ове године је Јапан, а не Кина”, како нам прича. Истовремено, позвана је да гостује у емисије креаторке Ане Љубенковић, која је похвално истакла Смиљанин стил као оригиналан.

Тако је оцењена и њена ауторска емисија „Београд за почетнике”, која по препоруци Секретаријата за образовање Београда од 2016. улази у учионице основаца и средњошколаца Старог града, Раковице, Палилуле и других градских општина као популаризација културног наслеђа.

Студија Б сећа се као ризнице идеја. Размењивала их је често с покојним старијим колегом Вељом Павловићем, упамћеним аутором емисије „Ниво 23” о поп-рок, поетској и филмској култури, коју је одувек редовно пратила.

„На овој телевизији функционисали смо као јунаци серије ’Наша мала клиника’, били смо нераздвојни, до заједничких одлазака не летовање. Сви из тог доба остали смо пријатељи”, каже. Ипак, због структурних промена на Студију Б, она добија отказ 2018. године.

„Како су тада руководиоци и рекли да ће бити, у овој другој случајности испало је да су ми учинили услугу, која ми доноси више времена, креација, па и новца. Постајем на неки начин предузетница. С агенцијом коју сам основала, конкуришем за образовне и ТВ програме, те се ’Београд за почетнике’ и даље емитује на истом каналу. Тако сам и започела трибине, које изгледају као емисије уживо и многи долазе да постављају питања. Посебно је била запажена трибина о нашој шпијунки поводом филма ’Вера’, на којој је на питања одговарао редитељ Недељко Ковачић. Историја кроз призму појединца интересује Београђане. Али, нећете веровати, најпосећеније су биле трибине у онлајн верзији за време короне, одржане у сарадњи с ’Божидарцем’, када је једна имала 700 пратилаца. То је знак да у ово модерно, али по много чему тешко доба, људе поново занима историја коју смо заборавили.”

Министарство културе и информисања, годину дана пошто је добила отказ на сталном послу, 2019. подржало је пројекат њених интерактивних радионица „Кад историја оживи”, уз даље емитовање многих епизода серијала „Београд за почетнике” по градским школама.

Како је заволела Гроцку

„Постала сам господар свог времена. Тако сам, неоптерећена радним временом, једног дана изненадно одлучила да направим емисију о Гроцкој о којој ништа нисам знала и тамо сам упознала Зорицу Атић, директорку Културног центра с којим започиње моја трајна сарадња. Током септембарских Дана културне баштине организоваћемо едукативно-туристичко „Вођење кроз грочанске капије”. Иако сам рођена на Врачару, у Београду из ког никад не желим да одем, заволела сам Гроцку као свој дом. Тамо идем и код фризера”, каже.

Започевши путешествије кроз Србију с најновијом емисијом, заволела је и „београдску Свету Гору на Космају”, како је назвала манастире из 15. века и епохе деспота Стефана, али и златарска села, подржавајући идеју да тамо преостала домаћинства помогну да се у Штиткову направи етно-село.

Посао за који је мислила да није створена, открио јој је чари Србије, као што су, наводи, обновљена Медијана у Нишу, стари град Маглич на Ибру, али и Муд(р)ијада у Горњем Милановцу – такмичење у спремању белих бубрега, на ком је са саговорницима на крају, истиче поносно, „оплела” и колце.

Балерина и бициклиста

Као девојчица, Смиљана је завршила основну балетску школу „Лујо Давичо”. Од тада је велика присталица плеса и уопште кретања. Данас тренира јогу, али редовно и вози бицикл, залажући се да он не буде само махом рекреативно, већ првенствено превозно средство како бисмо спасли град од загађења. Члан је удружења „Улице за бициклисте” и учесник вожњи „Критична маса” у 350 градова света. Заговорница је усвајања животиња, што и сама чини.

Југословенка из Церак винограда

Најмлађе дане провела је до пете године у Чачку, када је отац као војни лекар добио премештај из Београда. Играла се у „војном” солитеру с децом комшија из свих крајева бивше Југославије. Одрасла је учећи да поштује туђе културе и југословенка је остала по убеђењу. Поносна је на то што су се после повратка у Београд уселили у новоизграђено чукаричко насеље Церак виногради, које је уписано и заштићено као репрезентативни пример еколошког насеља и социјалистичке архитектуре. Као и на то што је у њему остала. И данас је у насељу забрањена градња и изгледа као велика башта. Лаптоп испод ораха иза зграде, каже, изабрала је за радно место. Ако не мора послом у центар, прошета до Аде или Кошутњака. „Због моје незамењиве Чукарице, постала сам и локалпатриота.”

Женска историја Србије

У последње време, ауторка емисија и трибина о прошлости, све више се бави подсећањем на жене које су биле значајне у нашој историји. Због тога што је њихов пут био тежак у прошлости у којој се жене углавном нису школовале, она је импресионирана достигнућима прве жене архитекте Јелисавете Начић, чији је пројекат здање школе „Краљ Петар”, прве српске лекарке Драге Јочић, али и глумицом и наставницом Драгом Дејановић као ауторком првог феминистичког стиха „Ја сам жена, али смем”.

О заборављеним краљевима чоколаде

Емисија о историји Београда подстакла је иницијативу Комисије за споменике да угао улица Солунске и Цара Уроша на Дорћолу понесе име Косте Шонде, великог задужбинара из породице твораца прве југословенске фабрике чоколаде. Угледна породица Шонда отворила је један од првих престоничких биоскопа, некадашњи „Колосеум”, на чијем месту је данас биоскоп „Балкан”.