Је ли то стварно кекс
Јелена Момчиловић је од декорисања колачића направила праву уметност
Мале портикле и бенкице, зекице и флашице, беџеви, коњићи, ракете, дуге… Све што око види, Јелена Момчиловић може да претвори у сласне залогаје, укусне и неодољиво декорисане кексиће. Додуше, у први мах свима буде жао да га загризу, али када крцне први залогај, све постаје и гастрономски доживљај.
„Жеља за стварањем необичних слаткиша се изродила захваљујући мојој дечици која су увек измишљала разне теме за прославе рођендана, па сам тако мало, помало уз разне видео-записе на друштвеним мрежама открила да постоји читав један свет декорисања кексића за мене до тада непознат”, каже наша саговорница и четворострука мама која је највише „цака заната” покупила од колегиница из Америке.
Ипак, неке идеје у почетку је било теже да реализује, јер код нас су одређене сировине за прављење и декорисање кексића недоступније, нема ни курсева и обуке.
Али, како је годинама у назад виртуелни свет доживео процват, тако је све постало доступније за Јелену, па је савладала основе декорисања и испробала гомилу рецепата који су се могли купити од већ акредитованих декоратерки кексића. Како је постајала све вештија и вештија, круг њених „поштовалаца” се само ширио. Од фамилијарних прослава, сада су ту и пријатељске, кумовске идеје које она претвара у стварност.
„Питај бога колико сам тура кексића бацила, јер сам била незадовољна. Одлучила сам зато да почнем да модификујем рецепте, као што радим и с осталим рецептима. Захваљујући мојој баки која ме је увела у свет кувања, одувек сам уживала у припремању хране за породицу и драге људе. То је неки посебан ген и осећам задовољство док кувам. И тако сам временом и научила да унапред осетим комбинацију састојака и да предвидим да како ће се уклопити у постојећи рецепт и сада просто уживам у креирању нових укуса кексића.”
Јелена је свесна да кекс код нас и није неки слаткиш, кад имамо разне слатке пите, штрудле, кнедле, торте, али каже да људи све чешће бирају ово као посластицу или пригодан поклон.
За кексиће која она прави потребно је доста алата, материјала и апаратуре како би финални производ био квалитетан. Па, користи дехидратор и пројектор, а ни будући изглед кексића не препушта случају. Тек када се ускладе све финесе, боје, облици и величине, прави дигитално решење, а онда следи исецање жељених облика помоћу посебно дизајнираних пластичних модли.
„Након исецања облика модлицама и печења кексића следи мућење глазуре и мешање потребних боја. Тај процес може да потраје некада и до два сата. Некада је у питању мешање неколико различитих, једва приметних нијанси исте боје или посвећивању једном једва приметном детаљу на кексићу и по пола сата, сат што делује као сулуд посао који не вреди толико труда, али се на крајњем резултату то и те како осети. То је увек онај детаљ због кога се многи питају како сам то извела и да ли је то уопште кекс”, прича наша саговорница.
Изузетно је важно, каже, да се глазура не прави од живих беланаца, већ од мешавине беланаца у праху, шећера у праху и бомбон-сирупа. Глазура се потом сипа у кесице и углавном је прва ставка у самом декорисању извлачење бордуре танке линије по самој ивици кексића глазуром мало гушће конзистенције, затим попуњавање преливањем целог кексића уз саму бордуру мало ређом глазуром. Затим кексић иде на пар минута у дехидратор како би се делимично осушио тај слој. Понекад је, након завршеног декорисања глазуром и након што се она комплетно осуши, потребно нагласити детаље, истаћи неки рукопис бојењем тих детаља у металик боје, најчешће су то јестива златна или сребрна боја у праху. Када је и последњи кексић упакован у кутију могу да одахнем и мирно заспим, јер знам да је мој кулинарски пројекат завршен”, каже Јелена.
За свадбе и празнике
„Највише волим беби теме кексића, а одмах за њима друго место деле свадбене и празничне теме. Мислим да је ово врста посла у којој од сваког уложеног минута и труда добијаш заузврат вишеструку количину среће и задовољства. Заувек најдраже ће ми бити повратне реакције мојих најмлађих, ипак је због неке мале дечице све ово и покренуто пре неколико година и немам намеру да се то икада заустави. Ово је просто хоби који ми пуни батерије”, каже наша саговорница.
