Бије битку за оболелу децу

Два сата разговора с Новосађанком Јоланд Корором протекла су као трен. Иза ње је пет година искуства борбе с болешћу сина и пуних 15 откако је активна чланица „Нурдора”, Националног удружења родитеља деце оболеле од рака.

О свему је искрено и отворено говорила, а на питање како издржи све, само слегне раменима. У октобру ће бити пуних 20 година од када Јоланд, коју деца зову кевом, скоро свакодневно одлази на дечју онкологију. Није лако, признаје. Зато је и мали број родитеља који се активирају у Нурдору. Могу се избројати на „прсте две руке”, седам их је у управном одбору и још десетак из Ниша, Краљева, Уба… 

Снага и енергија

– Ако знамо да се око 360 родитеља годишње суочи с болном дијагнозом малигног обољења, а да Нурдор траје 20 година, јасно је колико мали проценат родитеља има снаге и енергије да остану да се баве туђом муком. Када заврше своју причу, људи једноставно желе све да забораве. Молим се Богу, с обзиром да су ми 53 године, да сачувам здравље и енергију – каже Јоланд, која је по занимању мастер инжењер пољопривреде.

Рођена је у Зрењанину, а одрасла у Бочару, једном лепом банатском селу код Кикинде.

– Мој отац Ђерђ Косо био је Мађар староседелац, мајка Зорка Карић из Крупе Босанске. То је та моја генетска комбинација, која даје ту необичну енергију – уверена је наша саговорница.

Препричава како људи који чују њено име и презиме помисле да вероватно уопште и не зна српски, а онда она проговори босанским акцентом:

– Моје село су населили колонисти из Босне после Другог светског рата. Мама је научила мађарски перфектно за годину дана. Нико је није терао. Тата је био возач у Пољопривредном комбинату у Падеју. У пензију је отишао без дана боловања, савестан, поштен, вредан, педантан – прича.

После основне школе у Бочару уписала је у Кикинди средњу пољопривредну. Желела је да студира ветерину, али је то подразумевало одлазак у Београд. Зато је уписала сточарство на Пољопривредном факултету у Новом Саду. Сећа се како се доселила с једним јорганом и јастуком, како се први пут возила лифтом са 19 година, први пут видела киви. У Студентском дому упознала је Ђорђа Корору из Црне Горе, који је студирао на Факултету техничких наука.

Прича даље како је то била домска љубав. Чим су дипломирали, венчали су се, били су подстанари, она је почела да ради на Пољопривредном факултету. Син Матија им се родио 2000. године, али се три године касније разболео:

– Кад причам о овом периоду, сваки пут бургијам по рани, не дозвољавам јој да зарасте. Матија је био здраво дете. Никаквих знакова све до тог јутра када га је заболео стомак. Отишли смо до педијатра, он нас је упутио у дечју болницу. У року од два сата је урађен „магнет” и постављена дијагноза, скоро па у пролазу. Тог тренутка нам се променио живот. После пар дана постајеш свестан да се налазиш на одељењу дечје онкологије – прича Јоланд.

И признаје да мери време до и од 2003.

Следи питање да ли је тада помишљала да сину помогне неким алтернативним начинима лечења?

– Када одлуку мораш да донесеш у име свога детета, много је већа одговорност јер је доносиш у туђе име. Стално се процењује шта је најбоље за дете, а на том путу свашта родитељи чују. Пуно информација, иако пристигле из најбоље намере, могу родитеље само још више да збуне. Ми смо веровали у званичну медицину. И данас, после 20 година искуства у онкологији, била бих срећна да сазнам да је бар једно дете оздравило путем алтернативе, али није – одговара категорички.

Признаје да су Матији давали и нешто од алтернативне медицине, али поручује да су хирургија, хемиотерапија и зрачење оно што спасава живот.

На срећу, двадесет година је прошло од тада, а Матија је оздравио. Наравно, не крије да је то био дуг исцрпљујући пут, да су били скамењени од страха да дете неће преживети... И сама се борила с нападима панике, анксиозношћу.

– Кад сазнате да вам је дете тешко болесно, сруши вам се цео свет. Свако има свој начин како се бори с тим. Супруг није хтео да прича као ја. Окренуо се, као већина, вери. Кренуо је по манастирима, на Хиландар. И Матију је водио. Кроз веру је нашао снагу и мир да донекле нормално изађемо из тога – прича Јоланд, која је као беба крштена у католичкој цркви да би се пре десетак година крстила у православној. После пуно година грађанског брака, са супругом се венчала и у цркви.

Наша саговорница указује на још један проблем с којим се често суоче породице оболеле деце: огроман проценат развода без обзира на исход лечења.

– Отуђе се људи. И ми смо имали неколико година вакуума, животарења. Све је било предодређено борби да дете преживи и ту се изгуби супружнички контакт. Тамо где је било проблема у браку пре болести детета, додатно се испоље и супружници не могу да их превазиђу. Они који, попут нас, нису имали проблема после тих пар година враћају се једно другом. Сада смо приврженији – примећује Корора.

Своје дете Јоланд је свакодневно водила на терапије, али је редовно ишла и на посао. Данас не крије понос што су, на иницијативу Нурдора, промењена два закона – Закон о рехабилитацији и Закон о боловању. Овај други коначно је омогућио родитељима оболеле деце да буду на боловању све док траје лечење, а не само четири месеца, како је било раније.

Јоланд се 2008. ангажовала у Нурдору, који постоји од 2003. године, и данас има много разлога да буде поносна на све што је урадила, заједно с осталим члановима.

– Удружење је успело да подигне свест јавности о малигним болестима код деце. То више није табу тема, а људи знају и осете колико је свачија подршка важна и драгоцена. Поносна сам што смо се уписали у историју изградњом болнице у Нишу. Први пут је једно удружење у нашој земљи и региону изградило болницу, уз помоћ грађана и донатора, од 750 квадрата по европским стандардима. Први пут је омогућено да се деца играју док примају терапију – истиче Јоланд, председница овог удружења од 2016.

Додаје да су тешкоће саставни део приче и о лечењу и о удружењу, али управо су их оне терале напред, у победу.

– Када ти живот „сервира” искушење онда видиш колико можеш. Неко поклекне, а мене то мотивише. Тешко је, ал’ је душа пуна. Ово је моја мисија. Уз посао упоредо, пуних 15 година, свакодневно волонтирам у Нурдору – каже Јоланд.

Бронзана голубица

Нурдор у Новом Саду, Београду и Нишу има око 100 активних волонтера.

– Број оболеле деце је, нажалост, поражавајући. Сваког дана, у просеку, једно дете се разболи. Најчешћа је леукемија, али је ту и највећи проценат излечења. Више од 70 одсто деце може да буде излечено. За то се вреди борити. Родила сам једно дете – мог Матију, али имам јако пуно деце, предивне, која су се излечила од рака. Сад су то већ одрасли људи. Када ме загрле, то нема цену. Редовно се окупљамо, имамо кампове, организујемо дружења – набраја наша саговорница.

За свој рад Јоланд је добила више признања и награда, а најдража јој је бронзана новосадска голубица – Фебруарска награда града Новог Сада за 2019. годину:

– Сви у скупштини, и позиција и опозиција, гласали су једногласно да ми се додели ово значајно признање. То ми посебно значи, јер нисам у политици. Мој живот је посвећен Нурдору – поручује Јоланд.

Сви у породици волонтери

Јоланд живи у Петроварадину с мужем, сином и псом, у стану од 43 квадрата, како каже, скромно али слободно.

– Колико год да зарадимо пара недостаје. Имам обичај сину да кажем: – Мато мој, не остављам ти ни кола, ни станове, ни викендице, али ти остављам „Голубицу”.

Уз Јоланд у Нурдору су и супруг и син, чланови су и њихови кумови и пријатељи. Сви волонтирају.

Пред Јоланд је ново задужење, свако јутро у шест устаје да испрати Матију на посао, од пре шест месеци ради као медицински техничар у Хитној помоћи. Како каже, скоро сва деца излечена од рака опредељују се за медицину као будући позив. Помоћница је покрајинског секретара за социјалну политику. То је изборна функција, после које се враћа у Градску управу за социјалну и дечју заштиту.

Посао домаћице се подразумева. Поверила нам се да од скоро три пута недељно иде на тренинге. – Вежбам због здравља и баш ми прија. Најтеже су одлуке које се тичу нас самих, лако је коментарисати туђе двориште, али је тешко на себи радити.