Ледене или бунар кифлице

Kифлице или колач, тек ова омиљена посластица ишчезла је из наших домова, што неко рече, „баш као и бунари из наших дворишта”. 

Рецепт је једноставан, да би се замесиле кифлице потребно је:

шоља масти

шоља млека

2 јајета

пола коцке квасца

брашно по потреби за средње тврдо тесто

шећер и ванилин-шећер

То свака домаћица има при руци, па се кифлице од наведених састојака очас посла замесе. Онда на ред долази „замршени” део рецепта. Kада се тесто добро умеси, ставља се у чисту крпу, веже и потапа у већу чинију с хладном водом. Тесто везано у крпу, попут лопте, потонуће на дно посуде. За отприлике сат времена, када тесто надође, „лопта” ће изронити на површину воде. Значи да је време да се извади из крпе и премеси. Затим се кидају лоптице, мало веће од ораха, развуку у ваљак, савију у облик потковице, уваљају у шећер помешан с ванилин-шећером, па у плех... Kада кућа замирише на ванилу, а колач порумени – вади се из рерне.

Зашто колач мора да се држи у води и зашто се у Војводини зове бунар кифла разјаснила нам је Радмила Новковић, новинарка у пензији, која је годинама неуморно, широм Србије, бележила старе, традиционалне рецепте.

– У Војводини су их звали бунар кифле, а ево и зашто. Kад се тесто замеси, увије се у крпу, стави у кофу, налије водом да огрезне, а затим спусти у бунар да лагано кисне неколико сати. Затим се праве кифлице. Тамо где није било бунара тесто се потапало у ледену воду – отуда назив ледене кифлице. Наравно, кад немамо бунар, послужиће и фрижидер.

Значи, важно је да тесто што дуже одстоји на хладном, да би што спорије надошло, јер су тада кифлице када се једу прхке и дуже остану свеже.