Рута која засигурно прираста за срце
Откријте шта све нуди град у централној Србији, Шумадијском округу, окружен венцима Букуље и Венчаца, почев од видиковца, парка Буковичке бање, Рисовачке пећине. Када вас „засврбе табани” и негде би да отпутујете, али немате много слободних дана, одличан избор је једнодневни излет у Аранђеловац, у подножју Букуље и Венчаца. У њему и околини има занимљивих садржаја за све генерације, а удаљеност од, примера ради, Београда је 74, Крагујевца 55, а Тополе 14 километара.
Како одмичу километри, тако све више промичу чаробни брежуљци Шумадије. Неминовно, у мислима креће рима: „Шумадијо, родни крају, у теби је кô у рају”. У пролеће, када све олиста и процвета, тај стих даје најтачнији опис. Изнад Аранђеловца је планина Букуља и на њеном врху видиковац, до којег води пут којим можете колима, мада многи иду и пешке, па чак и родитељи с малом децом и бебама у колицима. За оне који се успут уморе ту су столови с клупама, да предахну, на више пунктова. Врло пријатно смо били изненађени чистоћом, јер ниједан папирић или пикавац нисмо видели. Ни успут ни на врху.
На надморској висини од 660 метара чека вас туристичка осматрачница висине 19 метара, пењете се степеницима и онда онако задихани, када видите призор од лепоте, застаје вам дах. Преовлађујући црвени кровови Аранђеловца и околина пружају се као на длану, уз цвркутање птица, тако да је аудио-визуелни доживљај потпун.
Недалеко од осматрачнице је и споменик шумадијским партизанима. После шетње кроз шуму може се сести у неки од два кафића, а у понуди je и храна.
С тог места спуштамо се право у божанствени парк Буковичке бање. Јединствен музеј на отвореном мермерних скулптура, има их око 70, с мноштвом предивних живописних цветних алеја, травнатих површина, дрворедима, а као нека стара дама која чува парк налази се Старо здање, нажалост у стању пропадања. Делује моћно док се не приближите. Градњу је започео кнез Михаило Обреновић 1868. године као летњи дворац династије. Током 19. века уз Капетан Мишино здање у Београду Старо здање представљало је једну од најлепших и највећих зграда у Србији. Нада остаје да ће се ускоро решити тај случај и реновирати овај значајни историјски објекат.
У Буковичкој бањи надалеко је позната лековита вода, која, како се наводи, лечи реуматизам, болести уринарног тракта, благу хипертензију, болести респираторног система, повреде итд. Ту је и Павиљон „Књаз Милош” познат и као Извор киселе воде. Павиљон је био прва фабрика у којој се флаширала минерална вода, у првој половини 20. века.
У летњим месецима најмлађима је на располагању Аква-парк с десетак тобогана и другим атракцијама, уз три базена с минералном водом.
После тих разиграних боја парка, пут води у таму Рисовачке пећине у брду Рисовача. Она је на самом улазу у Аранђеловац, с десне стране речице Кубршнице. Њена дужина од садашњег улаза до најудаљеније тачке је 114 метара. Археолошка истраживања започета су 1953. године. Ту су пронађене кости бизона, коња, јелена, као и остаци мамута, пећинског лава и медведа, а потом и неандерталског човека. Истраживачи су у пећини пронашли листолики нож, коштани бодеж и глачало што је потврда присуства неандерталаца на тим просторима. Улаз у пећину плаћа се 300 динара, а радно време је од 9 до 17 часова. Готово на самом улазу „дочекује” вас породица прачовека, а нешто даље и макета пећинског лава, разни пећински украси – сталактити и сталагмити. Пећина Рисовача станиште је једне врсте слепог миша – потковичара који је, као и све остале врсте слепих мишева у Европи, угрожен и законом заштићен. Када после двадесетак и више минута изађете из пећине, која је релативно сува, тек покоја барица, и помало капље „одозго”, треба вам неколико минута да се навикнете на дневно светло.
У Аранђеловцу има много места на којима се може ручати: печењаре, ресторани, кафане. У једној од кафана у близини пећине ручак за четворочлану породицу био је око 3.000 динара (прасеће печење, две порције помфрита, три салате, хлеб и три сока коштали су 2.600 динара).
У повратку ка Београду пролази се поред Орашца, места познатог по избијању Првог српског устанка 15. фебруара 1804. године. Немогуће га је „промашити” јер се с пута види монументални мермерни споменик Карађорђу, иза којег је Спомен-школа „Први српски устанак”, Црква Вазнесења Господњег и Музеј Првог српског устанка, који чува предмете, пиштоље, пушке, заставу Србије и крст проте Атанасија буковичког над којим су се заклели сви који су присуствовали збору.
Стазица од цркве спушта се кроз дрвеће према Марићевића јарузи, која је према предању била место договора о избијању устанка и избору Карађорђа за вођу. Само место на посетиоца оставља снажан утисак, природа је нестварно лепа, влада мистична тишина. У мислима се роје слике тајног збора виђенијих Срба који су се договорили да треба да се „устане” против Турака. Жеља за слободом, храброст, одлучност... Ту је, у спомен на тај важан догађај, подигнута чесма.
За једнодневни бег из градске вреве и ослобађање од свакодневних брига овај део Шумадије пружа и више него што може да стане у белешку с пута. Срећан пут свима који су пожелели да се нађу на описаној рути, а која ће, засигурно, многима прирасти за срце.
