Век сјаја параћинског стакла

Вреле пећи пуне житког стакла. Крај њих стаклари, брусачи, гравери. У хали где се пакује готова роба брдо чаша, флаша, тањира, бокала, шоља, ваза, лампи, луксузних сервиса. Од ужарене стаклене масе, у лончаним пећима, врхунски мајстори ће урадити оно што дизајнери осмисле. Знате ли како је, пре више од 115 година, изгледала стаклена чаша, а како бокал, флаша, тацна? Тешко да бисмо то открили да у Завичајном музеју у Параћину не постоји збирка стакла, чувар наше баштине, пре свега чувар јединствених предмета „Српске фабрике стакла”, основане 1907. године.

Одувек су постојали људи који су занимљиве, пре свега уникатне предмете успели да отргну од времена и заборава, скривајући их у шкрињама, сандуцима, ормарима, на таванима, да би их доцније даривали држави. Тако је и параћински музеј успео да прибави разне производе од стакла, али и алат за њихову израду, документацију, каталоге, фотографије.

Сад се с правом дичи тим богатством. Пре него што је представила најстарије производе, кустос Тијана Пешић пожелела је да, за читаоце „Магазина”, прелиста пажљиво срочен летопис у којем је назначено да је фабрику основао Миливоје Поповић, познати трговац стакла, заједно с трговцима из Београда Илијом Антоновићем и Савом Савићем. По угледу на чешке фабрике, нацрт је урадио професор Јосиф Ковачевић, и она је августа 1908. изнедрила прве производе.

– Кад кажемо стакло, то је Параћин – сматра наша саговорница. – Музеј годинама штити, промовише и ревитализује стакларство. Министарство културе препознало је значај индустријског наслеђа и стакларства и кроз разне пројекте подржало је рад наше установе. У плану је и изградња музеја стакларства.

Више вина, више чаша

Блешти стакло у загрљају сучевих зрака. Пред нама су два најстарија експоната музејске збирке: ецована чаша за коњак и чаша столовата за вермут и вино. Почетком тридесетих година 20. века из фабрике је излазило на десетине чаша за коњак, сличне декорације. Иновације су се огледале у комбинацији и ширини матираних линија које су, све до 1929. године, служиле и за прецизно мерење течности у кафанама, пивницама, крчмама. Послужиле су и апотекарима, као део радног прибора. Од свог оснивања, фабрика је производила чаше за вермут и вино, дискретно украшене матираним прстеновима по ободу.

У Србији су се одувек пили ракија и вино. У једном периоду завладала је болест винове лозе по имену филоксера, а некако у исто време кад се виноградарство од ње опорављало и параћинска фабрика је кренула да производи све више чаша. Коњак је у кафане пристизао из увоза све до краја 1920. године, да би се тада Венчачка виноградарска задруга осмелила и почела да га прави од чистих винских дестилата.

Показаће вам у музеју и сервис за ликер „котор” којим се фабрика поносила од краја тридесетих до краја шездесетих година 20. века. У њему су бокали, флаше, чаше за воду и вино, штуцне за пиво и шампањ, тацне, вазе, тањири. То је једна од ретких предратних гарнитура која се производила и после Другог светског рата.

– Оно што ову гарнитуру чини квалитетном јесте пажљиво осмишљен и изведен спој материјала, форме, декора и назива – тумачи Тијана. – Десен са стилизованим мотивом шипка је, највероватније, купљен, али је циљано примењен на чаши, намењеној купцима у Бококоторском заливу, где је шипка тада било у изобиљу.

Чаша за воду и вино „вардар” први пут је направљена 1929. године, јер је фабрика тада овладала израдом кристалног стакла и повећала производњу. Као и цела десетоделна гарнитура, и ова врста чаше је толико била тражена да се на тржишту одржала пуних 40 година, све до краја 1960. године. После Другог светског рата направљена су четири мања сервиса (за вино, пиво, ликер и компот) које су многе породице имале у својим домовима.

Одани занату

Предмети који се чувају у музеју као да су јуче напустили трговачку радњу, иако је у њима уткан читав век. Ако већ помињемо гравирање стакла, треба појаснити да је то један од начина украшавања предмета којима се даје уметнички печат. Кажу да и данас многи бивши радници у кућним радионицама гравирају предмете од стакла.

– Пошто смо упловили у свет гравирања, није наодмет знати да и овај занат има својих тајни – открива кустос.
– Гравирање се најчешће обавља на цајговима. Плоча се израђује од карборундума, материјала велике тврдоће и различите дебљине. Прислањањем стаклених предмета уз плочу која се окреће скида се слој стакла на одређеном месту и стварају шаре које мајстори називају десен. Гравирање се дели на плитко и дубоко, а кад се уради десен, следи полирање.

Није једноставно произвести чашу, флашу, теглу, посебно оне украшене шарама и у боји. Али, зато их је лако разбити. Као у оној песми „Поломићу чаше од кристала”.

Експонате треба пажљиво разгледати, а домаћини ће вам скренути пажњу и на занимање гравер-гиложер. Шта је сад  па то? Техника је учинила своје, ово занимање је нестало, а радило се тако што се чаша стављала у растопљени восак, касније гребла специјалним иглама да би се направиле шаре и затим потапала у киселину. Чудновато је стакло, посебно мајстори који су, у ручном погону, производили оловни кристал, рађен иберфанг техником у два слоја. Различите боје на њему добијале су се додавањем полудрагог камена.

– Поносни смо на пројекат дигиталне трансформације параћинског стакла. Заједно с Институтом за креативно предузетништво и иновације направљени су 3Д модели, што је допринело бољем проучавању стакларског наслеђа – уверава Тијана Пешић. – У избору експоната учествовали су бивши и садашњи радници фабрике, кустоси и становници Параћина. На те предмете су сви они поносни, за њих су награђивани, јер је цела варош деценијама била у знаку „Српске фабрике стакла”. У другој фази планирано је да се, такође уз помоћ 3Д технологије, обради још 230 предмета како би их видела шира јавност.

Колико је фабрика била од значаја за читав крај сведочи и податак да је 1911. године на реци Црници изграђена електрана, а годину дана доцније и хидроелектрична централа. Она је ноћу Параћин снабдевала струјом „да би имао светлост”, а дању је енергију усмеравала за рад фабрике. У почетку је у њој било 14 лонаца за ручну производњу шупљег и пресованог стакла, а запошљавала је око 350 радника.

Иако је златно време параћинског стакла одавно минуло, многе успомене су сачуване, баш као и драгоцени експонати. Ако сте у прилици, не пропустите да их погледате.

ЛЕГЕНДАРНА ЦВЕТАНКА

Завичајни музеј је, у сарадњи с дизајнерским студијом „Римејк”, представио мини-колекцију „Параћинска носталгија”, инспирисану женским изразом у стаклу, на чашама које је највише користило угоститељство. Дизајнирала их је легендарна Цветанка Вукобратовић, највише награђивана и најпродуктивнија дизајнерка стакла за угоститељство.

НЕ ДИРАЈТЕ ЛУЛУ!

Пре Другог светског рата фабрика је у свом асортиману имала око 1.300 артикала пресованог и дуваног стакла. Највише се производило амбалажно стакло: чаше, флаше, тегле, намењене трговини и угоститељству. Међу радницима су били цењени стаклодувачи, јер није свако могао да издува оно што је осмислио дизајнер. Симбол овог заната, стакларска лула, била је од свих поштована и нико, сем њених „власника”, није смео да је дира.