Vek sjaja paraćinskog stakla

Vrele peći pune žitkog stakla. Kraj njih staklari, brusači, graveri. U hali gde se pakuje gotova roba brdo čaša, flaša, tanjira, bokala, šolja, vaza, lampi, luksuznih servisa. Od užarene staklene mase, u lončanim pećima, vrhunski majstori će uraditi ono što dizajneri osmisle. Znate li kako je, pre više od 115 godina, izgledala staklena čaša, a kako bokal, flaša, tacna? Teško da bismo to otkrili da u Zavičajnom muzeju u Paraćinu ne postoji zbirka stakla, čuvar naše baštine, pre svega čuvar jedinstvenih predmeta „Srpske fabrike stakla”, osnovane 1907. godine.

Oduvek su postojali ljudi koji su zanimljive, pre svega unikatne predmete uspeli da otrgnu od vremena i zaborava, skrivajući ih u škrinjama, sanducima, ormarima, na tavanima, da bi ih docnije darivali državi. Tako je i paraćinski muzej uspeo da pribavi razne proizvode od stakla, ali i alat za njihovu izradu, dokumentaciju, kataloge, fotografije.

Sad se s pravom diči tim bogatstvom. Pre nego što je predstavila najstarije proizvode, kustos Tijana Pešić poželela je da, za čitaoce „Magazina”, prelista pažljivo sročen letopis u kojem je naznačeno da je fabriku osnovao Milivoje Popović, poznati trgovac stakla, zajedno s trgovcima iz Beograda Ilijom Antonovićem i Savom Savićem. Po ugledu na češke fabrike, nacrt je uradio profesor Josif Kovačević, i ona je avgusta 1908. iznedrila prve proizvode.

– Kad kažemo staklo, to je Paraćin – smatra naša sagovornica. – Muzej godinama štiti, promoviše i revitalizuje staklarstvo. Ministarstvo kulture prepoznalo je značaj industrijskog nasleđa i staklarstva i kroz razne projekte podržalo je rad naše ustanove. U planu je i izgradnja muzeja staklarstva.

Više vina, više čaša

Blešti staklo u zagrljaju sučevih zraka. Pred nama su dva najstarija eksponata muzejske zbirke: ecovana čaša za konjak i čaša stolovata za vermut i vino. Početkom tridesetih godina 20. veka iz fabrike je izlazilo na desetine čaša za konjak, slične dekoracije. Inovacije su se ogledale u kombinaciji i širini matiranih linija koje su, sve do 1929. godine, služile i za precizno merenje tečnosti u kafanama, pivnicama, krčmama. Poslužile su i apotekarima, kao deo radnog pribora. Od svog osnivanja, fabrika je proizvodila čaše za vermut i vino, diskretno ukrašene matiranim prstenovima po obodu.

U Srbiji su se oduvek pili rakija i vino. U jednom periodu zavladala je bolest vinove loze po imenu filoksera, a nekako u isto vreme kad se vinogradarstvo od nje oporavljalo i paraćinska fabrika je krenula da proizvodi sve više čaša. Konjak je u kafane pristizao iz uvoza sve do kraja 1920. godine, da bi se tada Venčačka vinogradarska zadruga osmelila i počela da ga pravi od čistih vinskih destilata.

Pokazaće vam u muzeju i servis za liker „kotor” kojim se fabrika ponosila od kraja tridesetih do kraja šezdesetih godina 20. veka. U njemu su bokali, flaše, čaše za vodu i vino, štucne za pivo i šampanj, tacne, vaze, tanjiri. To je jedna od retkih predratnih garnitura koja se proizvodila i posle Drugog svetskog rata.

– Ono što ovu garnituru čini kvalitetnom jeste pažljivo osmišljen i izveden spoj materijala, forme, dekora i naziva – tumači Tijana. – Desen sa stilizovanim motivom šipka je, najverovatnije, kupljen, ali je ciljano primenjen na čaši, namenjenoj kupcima u Bokokotorskom zalivu, gde je šipka tada bilo u izobilju.

Čaša za vodu i vino „vardar” prvi put je napravljena 1929. godine, jer je fabrika tada ovladala izradom kristalnog stakla i povećala proizvodnju. Kao i cela desetodelna garnitura, i ova vrsta čaše je toliko bila tražena da se na tržištu održala punih 40 godina, sve do kraja 1960. godine. Posle Drugog svetskog rata napravljena su četiri manja servisa (za vino, pivo, liker i kompot) koje su mnoge porodice imale u svojim domovima.

Odani zanatu

Predmeti koji se čuvaju u muzeju kao da su juče napustili trgovačku radnju, iako je u njima utkan čitav vek. Ako već pominjemo graviranje stakla, treba pojasniti da je to jedan od načina ukrašavanja predmeta kojima se daje umetnički pečat. Kažu da i danas mnogi bivši radnici u kućnim radionicama graviraju predmete od stakla.

– Pošto smo uplovili u svet graviranja, nije naodmet znati da i ovaj zanat ima svojih tajni – otkriva kustos.
– Graviranje se najčešće obavlja na cajgovima. Ploča se izrađuje od karborunduma, materijala velike tvrdoće i različite debljine. Prislanjanjem staklenih predmeta uz ploču koja se okreće skida se sloj stakla na određenom mestu i stvaraju šare koje majstori nazivaju desen. Graviranje se deli na plitko i duboko, a kad se uradi desen, sledi poliranje.

Nije jednostavno proizvesti čašu, flašu, teglu, posebno one ukrašene šarama i u boji. Ali, zato ih je lako razbiti. Kao u onoj pesmi „Polomiću čaše od kristala”.

Eksponate treba pažljivo razgledati, a domaćini će vam skrenuti pažnju i na zanimanje graver-giložer. Šta je sad  pa to? Tehnika je učinila svoje, ovo zanimanje je nestalo, a radilo se tako što se čaša stavljala u rastopljeni vosak, kasnije grebla specijalnim iglama da bi se napravile šare i zatim potapala u kiselinu. Čudnovato je staklo, posebno majstori koji su, u ručnom pogonu, proizvodili olovni kristal, rađen iberfang tehnikom u dva sloja. Različite boje na njemu dobijale su se dodavanjem poludragog kamena.

– Ponosni smo na projekat digitalne transformacije paraćinskog stakla. Zajedno s Institutom za kreativno preduzetništvo i inovacije napravljeni su 3D modeli, što je doprinelo boljem proučavanju staklarskog nasleđa – uverava Tijana Pešić. – U izboru eksponata učestvovali su bivši i sadašnji radnici fabrike, kustosi i stanovnici Paraćina. Na te predmete su svi oni ponosni, za njih su nagrađivani, jer je cela varoš decenijama bila u znaku „Srpske fabrike stakla”. U drugoj fazi planirano je da se, takođe uz pomoć 3D tehnologije, obradi još 230 predmeta kako bi ih videla šira javnost.

Koliko je fabrika bila od značaja za čitav kraj svedoči i podatak da je 1911. godine na reci Crnici izgrađena elektrana, a godinu dana docnije i hidroelektrična centrala. Ona je noću Paraćin snabdevala strujom „da bi imao svetlost”, a danju je energiju usmeravala za rad fabrike. U početku je u njoj bilo 14 lonaca za ručnu proizvodnju šupljeg i presovanog stakla, a zapošljavala je oko 350 radnika.

Iako je zlatno vreme paraćinskog stakla odavno minulo, mnoge uspomene su sačuvane, baš kao i dragoceni eksponati. Ako ste u prilici, ne propustite da ih pogledate.

LEGENDARNA CVETANKA

Zavičajni muzej je, u saradnji s dizajnerskim studijom „Rimejk”, predstavio mini-kolekciju „Paraćinska nostalgija”, inspirisanu ženskim izrazom u staklu, na čašama koje je najviše koristilo ugostiteljstvo. Dizajnirala ih je legendarna Cvetanka Vukobratović, najviše nagrađivana i najproduktivnija dizajnerka stakla za ugostiteljstvo.

NE DIRAJTE LULU!

Pre Drugog svetskog rata fabrika je u svom asortimanu imala oko 1.300 artikala presovanog i duvanog stakla. Najviše se proizvodilo ambalažno staklo: čaše, flaše, tegle, namenjene trgovini i ugostiteljstvu. Među radnicima su bili cenjeni stakloduvači, jer nije svako mogao da izduva ono što je osmislio dizajner. Simbol ovog zanata, staklarska lula, bila je od svih poštovana i niko, sem njenih „vlasnika”, nije smeo da je dira.